Ovako je govorio moj otac (i sad bi rekao da ga neko pita, jer voli o tome da priča): najviše je, kaže, voleo da radi sa svojim tastom (mojim dedom, je li); iako se deda slabo razumeo u majstorluke, kaže moj matori da je deda tačno znao gde treba da pridrži da bi pomogao. „Od njega dosta“ - kaže moj otac.  

Moj otac ima jednu sličnu osobinu, osobinu koju sam voleo i sam da imam, pa sam probao da je izučavam kao zanat: ima osećaj šta bi usrećilo njegovog priajtelja ili onoga do koga mu je stalo. Slušao sam šta mi stari priča misleći da se u rečima krije tajna formula.

*        *        *        *        *        *        *

Ne znam baš čija je ideja bila, ali me jednog dana sačekala rečenica kao da sam usred razgovora: „A gde bi hteo da kupiš kompjuter?“

„Ko je vama, narode, uopšte rekao da hoću da kupim kompjuter?“ Za razliku od mog dede koji je umeo da razume i one koji mu nisu ništa, moji roditelji su imali lakši zadatak, ali ne mnogo. Sad bih mogao da pokažem prstom na svo troje najbližih srodnika, i verovatno ne bih pogrešio. Ovi moji u kući su videli na šta mi liči stari kompjuter (na šta je ličio zbog „Windowsa“), „telefonski zasedali“ sa bratom u Beogradu i konsenzusom doneli odluku da mi treba novi kompjuter. Onda je delegat postavio pitanje. A ja još jednom zatečen.

Novi kompjuter

Tu se moralo ići na zicer, po preporuci nekoga koga znam. I desilo se nešto što je, opet, jako srećna okolnost: sa tri strane od tri grupe ljudi koje nemaju veze jedni sa drugima, savet gde sklopiti računar je bio isti. I ne da su ga napravili, nego svaka čast. Doduše, može se reći da sam se poslužio lukavstvom: video sam kompjuter koji mi se svideo (video ga kako radi, a ne kako izgleda) i rekao: „Hoću isti ovakav“. I dobio sam. Tako se kompjuter sklapa sebi ili rođenom bratu. Ovo sam sve više otkrivao godinama korišćenja.

Razume se, opet sam hteo linux u kompjuteru. Novi kompjuter je bio šansa da i moj linux na nešto liči - trebalo ga je ponovo instalirati. Pre nego što sam odlučio ko će biti izvođać radova, proradilo je moje za-svaki-slučaj: pitanje prodavcima je bilo: možete li da mi namestite linux? Iako sam učio, pre pet godina to još uvek nisam mogao sam da uradim.

A kako bi drugačije?!

Novi kompjuter smo svi zavoleli još neotpakovanog. Kao dragog gosta o kome ste čuli sve nejlepše, pa vam je drago što će biti baš kod vas. Ovaj će deo sveta još dugo živeti u onoj zemlji, u zemlji u kojoj su televizor, veš mašina i nova kola tretirani kao čanovi porodice. Naročito ako znate, kao što su moji ukućani znali, koliko je meni značio.

Ali...

Mora da sam u prethodnom životu sve dobijao na tacni, mora da sam samo prstom pokazivao i istog trenutka je to bivalo moje. Jedino bih tako mogao da objasnim zašto danas skoro ništa iz prve ili na lakši način ne mogu da uradim. Tako je bilo sa i linuxom u novom kompjuteru. Oni kod kojih sam kupio nisu odradili do kraja posao oko ugradnje. Jeste, rekli su da može i jeste, ugradili su ga, ali:

- sa samo jednom particijom (kao kad biste u windowsu imali samo C particiju, pa kad reinstalirate sistem obriše vam se sve što ste na njemu imali);

- bez tona (jer nije naštelovana zvučna kartica)i

- bez interneta (jer nije nameštena mrežna kartica – linux je probirač kad se radi o modemima).

Bez dve poslednje stavke ne računam da imam kompjuter.

U kompjuteru je bila najnovija verzija linuxa, koju je „samo“ trebalo podesiti tako da radi. A nisam bez razloga pitao mogu li da mi nameste - ja, kao što rekoh, nisam umeo. I nastala je jedna baš mučna situacija: ja nisam hteo da odustanem od linuxa, oni nisu umeli da stvar dovedu do kraja. 

Ova svojevrsna pat pozicija pokrenula je jurnjavu i uvek iznova pokušavanje da se stvar dovede u upotrebljivo stanje. Žurilo se i prodavcima kompjutera i meni. Njima, jer sam im platio samo pola para, a meni jer sam hteo da sve radi kako treba. Iako sam se trudio da tako ne bude, ipak sam bio naelektrisan (ovo je eufemizam, naravno); proključao sam, ali je nervni sistem još uvek čvrsto „dršao poklopac“ da ne eksploriram.  

Imali su kod mene ogroman kredit, jer kao što već rekoh: tako kako su mi sastavili kompjuter, sklapa se sebi ili rođenom bratu. Međutim, da kredit ne bi bio potrošen na početku, I ova priča se završila tamo gde i podešavanje interneta na starom kompjuteru - u jedinom internet klubu u Čačku koji radi na linuxu. Mada je u meni kuvalo, ipak je bilo lakše, jer sam se tog internet kluba setio odmah, samo sam hteo da dam šansu momcima iz prodavnice kompjutera. Ovog puta je, dakle, trebalo manje truda da mi padnu na pamet - nije moralo „iz pete“. Po drugi put u životu su mi spasli živčane restlove.

Sve je radilo savršeno. I nema veze što je bila samo jedna particija (nisam ovima u internet klubu hteo da zanovetam, „da izvodim besne gliste“), mogao sam da uživam u novom kompjuteru i da krenem u kroćenje linuxa, još jednom davši sebi obećanje da neće biti nikoga koga poznajem ko ima problem sa računarom koji ja mogu da rešim, da ću ga ostaviti na cedilu. To je, međutim, 2008-me bio samo san. Tada nisam ni sebi mogao da pomognem kad se radi o linuxu („windows“ je druga priča). Ipak, ko ima želju, on manje-više nesvesno radi u smeru ostvarenja svoje želje. Ako je uporan, uspe.

Epilog

Sa sačiniteljima mog kompjutera sam održao kontakt, što oni umeju da cene - trudio sam se sa svoje strane da sve ostane iza nas. Momci iz internet kluba su mi dali inventarski broj, jer sam navraćao primetan broj puta. Uvek da pokupim poneku informaciju, da pitam nešto, da nešto novo naučim. Naravno, reklama „za dž“ ide i jednima i drugima.

Za kompjuter nikad nisam tražio jedan jedini dinar. Nikome. Drugo je to kad neko da nešto, što bi stariji svet rekao, „od ruke“ ili „da nije bez ništa“ - da ga ne tera maler. Ipak, to opet nisu pare. To što je „od ruke” ne odbijam. Zbog onoga ko daje. Njemu znači, to znam. Neko i kaže: „Uzmi, nemoj da mi malerišeš“. Neću da malerišem.

Za pomoć oko kompjutera, skoro da nema prilike u kojoj me ne možete zvati za pomoć. Ako mogu da pomognem, ako ne jedem ili ne spavam - prepreka nema. Kako izgleda biti bespomoćan, kako izgleda biti na ivici živaca, između ostalih i kompjuter me naučio. Naravno da svi oko mene šize zbog moje želje da niko koga ja poznajem nema problem sa kompjuterom. Ona rečenica mog oca koju sam pomenuo već jednom i to skoro: „Ako sam se ja mučio, oni ne moraju“, može da bude ideja vodilja u ovom slučaju, ali nije.

Linux

Već više ni samo sebe kao svrhu nije moglo da podnese, a kamoli ja da ga podnosim: reinstalirati računar pod „Windowsom 2000“ svakih 45 dana - smučilo mi se. Tražila se zamena.

Ne-baš-sasvim-obavešten je eufemizam za moje poznavanje linuxa pre osam godina. Čuo sam da postoji, a čuo sam i: „To ti je isto samo se drugačije zove“. Ako za nešto budem ubuduće čuo da kažu isto to - neću baš da pucam, ali će lampica za oprez smesta da zasija. Iz predostrožnosti. Kad se već nije upalila tada. Koliko li sam puta u životu izgovorio, koliko puta upotrebio onu rečenicu o opreznosti i mudrosti, a u koliko ključnih trenutaka sam toj rečenici okrenuo leđa! Kad danas kažem da mi je omiljena, ustvari hoću da kažem da mi se više nikad neće ponoviti da tako grlom u jagode uđem u nešto što ne poznajem.

Uopšte ne znam kako je to sve funkcionisalo, taj „Frankenštajn“ sastavljen od linuxa i „Windowsa 2000“ u mom starom kompjuteru. Kompjuter je, istina, prestao da glavi, iako je linux onako napabirčen, poluinstaliran, sklepan, neapdejtovan,... Danas kad znam šta sve treba uraditi, znam šta znači sreća - uraditi šta sam ja uradio a da sve funkcioniše. Mora da je moj kompjuter kao i njegov gazda, kupio mrvice gde je koju našao, pa mi je tako, udruženim radom sve nekako funkcionisalo. Internet preko Windowsa, a siroti linux je onako felerično sve-ti-jer-to-isto metodom odrađivao multimediju. Koliko je mogao..

Vuklo bi se to i klimalo nekako, tako felerično, na linuxu, da nisam rešio da sa dialup-a pređem na adsl.

ADSL

„Oprezno, momče, linux je to“ - obradovao sam sebe lampicom koja je zasijala na vreme (mora jednom). To je i bilo pitanje svim tadašnjiom provajderima: „Podržavate li linux?“ Potvrdan odgovor dali su svega dva operatera. Jedan je tražio 5.500 dinara „za krštenje“ (priključak), ali, kažu, “u to Vam je uračunat i prvi mesec korišćenja!“ Ma nije moguće?! Za 90 evra? - manite me se. Drugi nije tražio „za krštenicu“, pa sam izabrao njih. Što mi je isto vrlo bitno: jedini nisu tražili potpisivanje ugovora. Ne volim vezivanje za ugovor. Moja pokojna baba-Stoja je govorila: „ako budem živa...“ Ja u život nisam sumnjao, ali jesam u primanja. Dve godine pod ugovorom su mi se činile kao večnost.

„You’ve got the message“ - prvi pokušaj

Paket sa opremom za adsl sam jedva iščekao. Stigao je tačno na vrata. Nije bilo: „Dobili ste pošiljku koju možete podići...“

Logika, ako ne iskustvo, me naučila da nešto prvo valja raspakovati, pa tek onda montirati (dobra lekcija, ha?). Ali, nestrpljenje je bilo preveliko, pa sam jedva sačekao da sve namontiram i uključim.

Klik - ništa! Nema kao kod Windows-a da se sve prepozna skoro samo od sebe, da se samoinstalira. Šta sad?! Okreći, obrći - opet neće. Bespomoćnost koju sam tada osetio je beskonačno veća one koju sam osetio svega jednu sekundu kad sam izgubio grupu u Berlinu. Ovoj sa adsl-om treba dodati faktor prvog puta, iznenađenja. Broj poziva adsl operateru, kao i broj puta koji su izgovorili rečenicu: „Pređite na Windows“ isti oni koji su rekli da rade i sa linuxom - ne bih sad brojao. Pa onda odlazak kod prijatelja da probam kod njega. Kad sada pogledam na te dane, drago mi je što dosadašnjih osam linux godina nisam protraćio.

„Poslaćemo vam ruter...“

„... zapakujte sve što ste dobili, odnesite kod našeg predstavnika,,,“ Reklo bi se da je gospođica rešila da pomogne; Ili ona ili njena firma. Ili im je dosadilo da me slušaju.

Opštoj „ludnici“ materijal su davali i moji najbliži koji su verglali istu pesmu:

- „Pa što ne pređeš...?“

- „Zato što je to mnogo posla da sve vratim kako treba“. Uzalud je bila i pomoć koju su nudili da vratim sve pod Windows - nisam hteo. Ruter je bio na putu.

Ruter, drugi pokušaj

Konačno je stigao: sad već ne toliko nestrpljiv, ali pun nade, ponovo zavijene u opreznost, raspakovao sam ruter.

Nj, V. - Ruter. Razlika, kako su mi je objasnili, između modema i rutera garantovala je uspeh, osim u slučaju da ga ne priključim ili da ne radi. Sad će sve da bude kako treba - svi su u kući odahnuli. Ne zato što su znali, nego zato što su se nadali. I opet montiranje i opet proba. I opet neće. E sad već nije bilo smisla da zovem provajdera, ali sam zvao.

- „Proverili smo, radi. Vidimo Vas na mreži. Sija li Vam...?“

(Sija)...

- „Pređite na windows!"

Posle ovoga znam da više nema priče. Nema dalje. Šta još mogu da kažem?! Šta raditi sad kad više ne bih mogao da uradim ništa, a da sve podatke koje imam u računaru ne pogubim? Bes je u trenu postao tako veliki, jak da sam spakovao sve kako sam i dobio i krenuo u internet klub koji zastupa mog provajdera u Čačku da vratim sve što sam dobio i da prekinem saradnju koja je trajala tek nekoliko dana, bez obzira na mesece čekanja na slobodan port (tada je to bila jako duga procedura). Ima trenutaka u kojima zaista znate, u kojima nije fraza, da vam je najpreče da sačuvate zdravlje i ništa vas drugo ne zanima.

Internet klub nije bio daleko (u Čačku su samo dve tačke međusobno pristojno udaljene). To je jedini internet klub koji je u Čačku radio na linuxu. Još onda. Koga je zanimalo, znao je tu informaciju. Ja sam znao, ali nisam nikad pomislio da će mi trebati, jer: „sve je to isto, samo se drugačije zove“. Onako besan i jako razočaran, doduše, rekao sam na izlasku iz stana da ću da ih pitam da li mogu oni da mi nameste to što ja nisam umeo. Sa zrnom nade, krenuo sam da im vratim adsl opremu. Ideja da ih pitam za pomoć nije došla „iz malog mozga“ - garantujem da mozak sa tom dosetkom nije imao ništa. Došlo je iz pete, s prozorskih zavesa... Bog zna odakle. Verovatno zato što ju je on i poslao. Poslednja rečenica koju je izgoorilo zrno nade veličine statističke greške glasila je otprilike: „Uzeo sam adsl kod... rekli su mi da može na linuxu, ali ja ne umem da namestim. Možete li vi to da mi namwestite?” Ličio sam sebi na posetioca Speaking cornera u Hyde parku, koji više govori samom sebi.

- „Donesi, namestićemo”. To mi je zaista zvučalo naučno-fantastično“.

- „Ko zna, možda me ovaj i nije dobro razumeo“. Ali sam odneo kompjuter - nemam šta da izgubim.

Kad nestane reči da opišu oduševljenje, imam dve psovke. Kad me čujete da sam izgovorio bilo koju od njih, znači da je moja sreća probila plafon. Kad sam za dan-dva (ne sećam se više) došao da pokupim kompjuter, kad je momak rekao da je završeno, da sve radi - čuo je obe psovke. Evo, sad se ježim.

- „Može i muzika?“

- „Može. Evo, stavio sam ti neku muziku i jedan film da isprobaš.“

- „Šta da ti kažem - hvala ti!“

Gledao sam kako isprobava predamnom i nisam verovao. One dve psovke se smenjuju. Opet mislim: „ma, to će da radi ovde - čik da meni kući proradi.“ Ali: kad radi - radi! Ne bira ni mesto ni vreme.

Bilo je to kao nekakvo proviđenje. Ta ideja koja je dovela do uspeha. Bio sam zahvalan. Momku koji je obavio posao, na prvom mestu. Neko odozgo me zadužio slanjem ideje gde da potražim pomoć - poslednju slamku. I zato je moja pomoć ljudima ustvari vraćanje duga. Neka i ja nekome budem ne poslednja, ali ipak slamka na koju će sigurno moći da računaju u svako doba. Naravno, bez dinara, baš kao što sam i ja dobio pomoć. I pomažem onoliko koliko znam. A učim i trudim se da uvek naučim više. I znam da ne znam sve, ali znam i da želim da znam.

Sa Jelenama više nemam problema. Kad sam video da bi moglo da bude, počeo sam da im dodajem nadimke, asocijacije, dva-tri slova prezimena.... I stvarno nemam problema.

Mislim da sam i eksperimentalno i formulama mogao da dokažem, dok sam radio sa klincima na netu, da u grupi slučajno okupljenoj na jednom mestu, u kojoj je pet ženskih osoba, moraju biti makar dve Marije. Onda sam i njih počeo da odvajam nekom sitnicom.  

Marine nikad nisu bile problem. Koliko god da sam ih poznavao, niti su mogle da se sretnu, niti su me vezivale za isti period u životu, za isti posao, društvo...

Ali...

Slash-ov solo - „Civil war“ - stigla mi je poruka. Pročitao sam „Marina“, video da će mesto susreta biti jedan od čačanskih lokala. Sve je naizgled bilo jasno osim jedne „sitnice“ - a koja Marina? Zateklo me, neću da lažem. Broj nemam u telefonu - znači, menjala je. U trenutku sam pomislio na sve tri koje su bile u Čačku. Kako sad da odjednom sve tri mogu da budu, ako sam već rekao da nema šanse da se sretnu? To je spontana reakcija u mom slučaju. Kad nisam siguran, svaka kombinacija je moguća... Probao sam sistem eliminacije:

- sa jednom od Marina sam dogovorio susret, ali ne u lokalu, nego kod nje i gospodina kući. Znači - nije Marina sa studija;

- jedna ima uvek poneki problem; momci i ostalo; rešavamo probleme naješće u dugim šetnjama ili u nekom lokalu, ako je napolju hladno; često menja brojeve telefona, ali mi uvek prijavi kad je promenila. Znači - nije Marina sa interneta;

- Marina s posla ima drugi broj telefona; znam, zapisao sam da ne bih mešao; na ovome piše samo broj. Potpis je u poruci. Dve gornje eliminacije govore da bi mogla biti ona.

Ako Marfijev zakon posmatramo sa druge strane a da ga održimo važećim, mogli bismo da kažemo da se najverovatnija stvar nikad neće desiti. Marfijevu zabunu da bez njegove režije moj život ne vredi ničemu iskijavam nepodnošljivo često. Zato sam Marinu s posla ipak stavio pod znak pitanja. Marfi je to, šta ga znaš...

Stvar je, ako je posmatram sa distance, hladne glave, mogla da izgleda jako jednostavno. U redu, ne znam koja Marina, ali saznaću kad dođem. I lepo iskuliram i mirna Bačka. Ali, valja ponekad biti kapetan i pre ili makar tokom boja, a ne stalno posle. Misao s početka pasusa je, naravno, došla kad je sve prošlo.

Priprema

Uvek se nanovo pitam, kad se glava ohladi, zašto mi je stalo da se pripremim iznutra za neke situacije. Pitam se, mada odgovor znam: jedino svoje čulo na koje ne smem da se pouzdam je čulo vida. Dok pregledam okolinu, dok u gužvi drva uočim šumu... Idem i razmišljam, metri nikad kraći. Već postajem i radoznao na šta će to da liči. Skoro kao prvi susret posle upoznavanja na četu... Ma, snaći ću se... možda.

Kad je neko ja, odaju ga crte lica. Ako na vreme ne postavim svaku na svoje mesto - mesto koje želim, mesto za koje mislim da neće odati zbunjenost, Kišon bi mogao da se poigra:

„Da se ne baci...“

… govorio je moj pokojni deda Radomir kad baba Danica nešto donese što je umesila; tad se deda našali kako joj ispalo loše, a mi da pojedemo da baba ne bi bacila. Spremim se, ja tako, za jednu od Marina „na koju sumnjam“. Vreme je kratko, a moja sposobnost trenutne transformacije pri čemu bi trebalo da budem spreman za tri uloge - bedna. Zato idemo na procenu. Zamisliću da je Marina sa interneta. I „rasporediću bore“. Mali skeč pitanja i odgovora u glavi je spreman. Imao sam priliku da pomažem pripremu jednog pravog školskog časa - otprilike liči na to.

Ne, nije bila Marina sa interneta. Bila je Marina s posla. Ličio sam sebi na nastavnika mateamtike koji je greškom ušao u kabinet za biologiju. I naravno, drži svoj čas, svoje predavanje. „Vadim papir“ spreman za Marinu sa interneta. Svestan greške, ali „...da se ne baci“.

- „Pa gde si, MaWina!“

- „Danas si baš raspoložen.“

- „Uvek kad se sretnem sa svojom decom“ (tako sam zvao sve koji su dolazili na internet)

- „Kako sam ti ja dete? Ja ne mogu da ti budem dete...“

Da, naravno, moja deca znaju da su moja. Marina s posla ne zna. Ali, ja i dalje ne priznajem da sviram po pogrešnim notama. .

- „Sedamnaest godina razlike. Nije baš da ne možeš.“ Znaju priču da je moj deda postao otac sa sedamnaest.

- „Ahaa, znači ti si jedan čikica od pedesetak godina?“

Jes’, što pitaš?

„Šta ti rade one dve žene?“ - Marinu sa interneta ovo pitanje uvek čeka.

- „Ja nemam dve žene“- gledala me skoro kao budalu.

Ova koju ja gledam u tebi ima.  

- „Ih bre, Marina, pa pitam te za majku i sestru. Jel makar vas dve slušate onu veselu ženu?“

- „Šta je tebi, čoveče? Jesi pio nešto?“

U ternutku postajem Laki Topalović, onaj što se kao šalio da će Biliju krvi da se napije.

Kraj

Sve se, naravno, nije desilo tako. Vodeći stometarsku bitku do mesta susreta sa Marinom, Racio i Ponos su se žestoko tukli: ponos je hteo da pošto-poto domisli tačan odgovor na pitanje koja Marina me čeka, dok je Racio znao da treba spustiti loptu i ostati hladan - da nije baš od životnog značaja takvu stvar znati unapred. No nije imao šanse da nadglasa nadmoćni, bahati, bezobzirni Ponos. Ono što je stajalo iznad obojice, pobedilo ih je - Trud. U jednom trenutku, ponos se spotakao o svoju bahatost, pao i razbio se. Racio se, neskriveno zbunjen preokretom, ipak brzo pribrao, ustanovio svoju pobedu. Trud se povukao kao stari, penzionisani navijač, zadovoljan i ispunjen zbog pobede svog takmičara.

Vid me ipak nije izdao (mada ga uvek držim „pod prismotrom“). Marina s posla je bila tačna, za razliku od mene. Ali, treba me razumeti - meni je samo sto metara do lokala, a njoj dvesta - naravno da će ona brže.

„Pisala sam ti sa novog broja...“ - rekla je.

„Izvini, meni nešto kažeš?“ - rekao sam u sebi i nasmejao se. „OK, u redu je...” - bilo je ono što je čula; kad mi lakne pleonazmi svake vrste su verbalni znak olakšanja. Da, mogao sam da joj ispričam celu priču o tome kako mi je stigla poruka od Marine a da nisam znao koja je.

„Ne bi, valjda stvarno to uradio?“

Svoj zdrav razum nisam ni čuo kad sam krenuo. Osećao sam se kao pobednik, a oni sebi sve dozvoljavaju.

„A da ti sad kažem nešto...“ - počeo sam da vezem. Slušala je priču o tri Marine. Kao o kuglici i tri kutije šibica: “Ova nije ova jeste, kad promešaš niko ne zna gde je...”. I zgazi nogom onu na koju sumnjaš; ako pogodiš, šibicar ti neće priznati.

Ubuduće na dva mesta. Ovde i tamo. Vidimo se.

Njegovu najbolju pesmu, ako pitate moju sestru, ne peva njegov najpoznatiji pevač. Da, njegov pevač, jer sve je u toj grupi hteo da se zove njegovim. Tako je i govorio: moj pjevač, moj basista, moj bubnjar... Rekao je i da “pjesma uvijek miriše na uspomene”. Da barem nije. Možda bi mi bilo lakše. Možda se Vlasi ne bi dosetili. Možda bi bilo kao onaj meni omiljeni fazon u crtaćima: kad junak trči preko provalije bez tla pod nogama, a pada tek kad postane svestan (tj kad vidi) da ispod njegovih nogu nema tla.

„Novi kolač“

Kunem se nisam kriv. Šta mogu kad je jače od mene? Bivao sam i ja „novi kolač“. Znam kako izgleda. I jači od mene osete nešto iznutra. Nešto kao nelagodu; ponekad krštenu drugim imenima, ali nelagodu.

Ima rečenica koje živimo, čuli ih ili ne. Jednu od njih sam čuo od mog matorog. Nisam je uvek imao u mislima, ali je stari verovatno uspeo da je ugradi duboko u mene i ne rekavši je, tako da sam je živeo. „Ako je meni bilo teško, ne mora njemu da bude“ - jednom sam ga čuo da govori. Stari je mislio na sinove, na mene i brata. Ja za sada mislim na svoju rodbinu, svoje prijatelje, na drage osobe, kolege i koleginice, na klince kojima „škripe“ matematika, fizika,... ti matematički predmeti.

*      *      *      *      *      *      *      *     

Mada je bila „u svojim vodama“, za razliku od mene, nova sredina je i za nju nova sredina. Imao sam pod tim krovom par meseci više staža nego ona. I status povratnika - status koji verovatno malo ko ume da iskoristi kao ja. Što-šta čovek u novoj sredini mora da „snimi“ da bi se osetio kao kod kuće. Pomogao sam joj onako kako pomažu džombe ako žele da pomognu. U tim trenucima radimo instinktivno ili onako kako smo naučeni. Misli, reči i slike koje opisuju svet oko sebe dolaze tek kasnije. Pričao je moj matori kako je on uvodio u posao i olakšavao muke nove sredine svojim novim kolegama. Tačno znam koliko je to potrebno. Jer i meni je nekad trebalo. A kao što stari kaže: „ako je meni bilo teško...”

Rad kao pesma

Ima jedna slika koju sam slušao nekoliko puta. NIkad je nisam živeo, niti bio lik na njoj do kraja - meni se nije desila. To je ona slika kad učimo da vozimo biciklu, kad nas neko drži za sedlo dok vozimo i neprimetno skine ruku sa sedla, prestane da pridržava, i to bude znak da smo naučili da vozimo, neprimetno, ali sigurno. Tako nekako, skoro neprimetno, nastupilo je doba kad se rad sa njom pretvorio u pesmu. Baš onako kako sam oduvek hteo sa nekim da radim - opušteno, ali ne raspušteno. Vreme je pustilo ruku sa sedla. Dalje smo mogli sami.

Reči kao sestra sam hteo da isprobam po drugi put u životu; možda uspe, ko zna? Ovog puta sam bio oprezan - reči kao sestra nisam izgovarao naglas; jeste bila mlađa, ali taman toliko da bude godište sa kojim sam završio studije, ali opet, nešto mlađa od godišta kome sam održao prvi čas iz matematike. Zato je bila „moj đak“, a veze sa matematikom imala nije. Mislim, njena struka.

Vreme i ja smo, skoro večiti neprijatelji. Tera mi inat. Kad bih hteo da proleti, ono se vuče; ako mi treba da potraje, trepnem li u pogrešnom trenutku, neću ni videti da je proteklo.

Imao sam problem sa vremenom. Raspomamilo se u galopu, zatezalo je uzde do pucanja. A ja sam hteo da stoji. Hteo sam, slično onom fazonu s početka, da ne priznajem vreme, ne bi li ono nestalo, prestalo da postoji, živi, teče. Ipak, još jednom sam video da u životu nikad neću biti dobar pregovarač. Oni koji to umeju, na početku krenu od sto posto za sebe, da bi završili negde između. U ovom okršaju, vreme je ostvarilo maksimum - nastavilo je da galopira iako sam prestao da obraćam pažnju na njega. Uskoro sam prestao i da brojim koliko smo nas dvoje fazona izmenjali i koliko puta jedno drugo opominjali na ozbiljnost. Ima onih sa kojima delim radni prostor, obaveze i ništa više. Sa njom sam delio i misli na momente. Skontali smo se „na jedan“.

I tako, dok je rad pevao, radio je svirao. Ponekad je davala znake da prati. Meni makar u kosi ostanu note. „Pregledam ih“ kad dođem kući. „Gle, pa ovo je...“ Cela jedna radio stanica. Slučajno izabrana. Izabrale su koleginice koje su tu domaće. Sve više sam pesme povezivao sa stolicama, tastaturama, miševima, monitorima na svom radnom mestu. Bilo mi je jasno da više nikad neću moći da je slušam ravnodušno. Ko zna koliko dugo ću i tu njenu pesmu da pamtim. Onu na koju je bezuslovno kretao osmeh. Sad telefon tako zvoni kad ona zove. I kao da vidim osmeh i sjaj u očima.

Uvek tako pomislim, svestan ili ne konačnosti vremena koje provodim sa nekim ljudima (naročito ako mi je to vreme prijatno), šta će mi kad dođe kraj ostati od svega? Po čemu ću se sećati? Koliko dugo? Neki bi rekli da ne umem da uživam, ali baš naprotiv - ja tražim kako bih to uživanje produžio. U nedogled, ako je moguće. I eto, kad mi zatreba te atmosfere, pustim isti onaj radio i pesma mi uvek zamiriše na uspomene.

Pandemijsku bolest skoro svih tonaca zaduženih za izbor muzike da jednu isto plej listu vrte danima, mesecima... okrenem u svoju korist - većinu pesama iz tih dana i danas slušam. Onu njenu ponekad pustim i sam. Što bih čekao da zove, da negde naletim slučajno.

A pozove ponekad. I čuje se...

Ima na svakoj stranici, a posebno u svakom programskom paketu, ono kad kaže Help. Možda ima i Fejs. A i ako nema, meni je pomogao.

Izgleda da nisam dovoljno dugo radio    u ambulanti u kojoj više ne radim   . Nije stiglo da mi se smuči da me ljudi sreću na ulici i pitaju kad radi doktorka... nebitno koja. Opet sa druge strane, izgleda da sam radio dovoljno dugo da me zapamte ljudi koji su tamo dolazili. Da, radio sam u komšiluku i ti ljudi me i na ulici viđaju. Ne treba im mnogo da me zapamte.

Fejs mi je uvek uključen, to je istina. I skoro uvek znam ko je online. Par koleginica mi je takođe među fejs prijateljima. I kad ih vidim online, to je siguran znak da ne rade. Do sada sam, kad me ljudi zaustave na ulici pribegavao brojanju: „Kad sam prestao da radim bio sam prva smena; prva, druga, prva, druga...“ Ali, prošlo je puno nedelja od 7og novembra 2012-te.  

Poslednji put kad je bilo: „E dečko, jel mogu da te pitam...“ (ma, može, naravno), prošlo je „samo“ mesec dana. Danas je preko dva i po meseca otkako ne radim. Puno za brojanje na prste. A jako bih hteo da pomognem. Što direktno sledi iz činjenice da ja volim kad me zaustave na ulici da me pitaju takve stvari.  

Prolazim kroz gradsku pijacu da skratim put do kuće. Jednu od žena koje prodaju robu na pijaci već znam iz ambulante. A jednom ranije me isto pitala to čuveno pitanje. Zato nije ni morala da počinje; pogled je govorio. Ali, i ona je, za svaki slučaj. „Dečko, a jel mogu nešto da te pitam; („svečana“ pauza) kad radi ...” I šta da kažem ženi: „Znate, odavno više ne radim, pa ne mogu...“, što jeste istina. Krenem slično, ali mi onda „iz pete“ setim:  

„Čekajte, čekajte, čekajte...“, prisetio sam se da sam jednu koleginicu pre podne video online na fejsu, „nemojte mi verovati, ali...“ I dobismo ispravno rešenje. 

Današnji promoteri, koji ni „Dobar dan“ ne bi rekli a da se to ne iskoristi kao reklama njihovog lepog vaspitanja (pa time i preporuka), ispod ovoga bi dodali   

„Powered by Facebook"

Klinci su voleli da slušaju, ja sam voleo da im pričam. O nečemu što sam ja gledao sa ove, a oni, nažalost, sa one strane granice. Ma, sa one strane stvarnosti. O poslednjoj dobroj godini koju pamtim - ‘89-oj, o tome kako za “Parni valjak” nije trebalo pasoša, a bogami ni mnogo novca. O svetu nadohvat ruke. Nekima se toliko svidela priča, da su počeli da lažu svoju godinu rođenja, ne bi li i oni, eto, bili plod te najbolje godine, valjda seme nečega dobrog što će da nastavi duh. A prekinulo se. Živeli smo, pa videli. Nastavilo se, takođe svedočimo. E taj nastavak - to je ono o čemu bih hteo da pišem. Iz ličnog ugla.

Nije ništa čudno niti je osuđujuće kad nas nešto takvo, kao što su devedesete, razbije. Kad nas preko noći počnu ubeđivati da su strani jezici zli ili lajavi jezici. A mi smo učili i vaspitavani da nisu. Uzalud - „Parni valjak“, „Azru“ i latinicu sam krio kao zmija noge.

No, svanulo je. Kako smo dočekali svanuće? Ja spremno, hvala na pitanju. Nije mi bilo teško jer nisam morao da gazim bilo šta što sam pevao pre rata. Nisam morao da pravdam polomljene ploče. Nisam ih lomio.

Kako nastaviti? Klinci koji su dvehiljaditih slušali moje priče, muziku mog vremena slušali su premijerno. Meni je bilo već previše poznato. Previše izlizano da bih se na to ponovo vratio. Ne postoji više nijedan miks nijedne grupe koju sam tada voleo a koji bi me danas obradovao. Možda ima, da baš ne preterujem, ali teško. Gušim se od tih starina više.

A pop-rok dinosauri mog vremena su preživeli. Ni njima nije promaklo da zapaze ponovno naglo interesovanje publike. Ponovo su na turneji po - sada to tako zovemo - regionu. To, međutim, kako danas rade “pop-rok dinosauri” ne zaslužuje moju pažnju Bez pogovora. Možda, tu i tamo, poneko zaslužuje poštovanje, ali to ne znači da volim to da slušam. S druge strane, estrada nam nudi nešto što opet ne razumem. Hvala, ne bih se uklapao ni u kakvog Joksimovića, Samardžića, Ćetkovića (njih još umem i da nabrojim)... I onda se nađem u procepu: staro mi se smučilo, novo mi se ne sviđa. Kuda dalje, Sizife? 

Začeprkao sam sećanje, kao i svaki vremešni starac; „kako je to bilo pre rata“, što rekao moj pokojni deda-Radomir. Vrlo često ga citiram baš ovom rečenicom na mom blogu a i u životu. I opet ću, kad god bude povoda za to. 

Gde sam stao? 

Ja sam osamdestdevete imao petnaest godina. I slušao radio. I negde na talasima „Radio Vrnjačke banje“ smo ja i brat hvatali jedno dva sata „Studija B“. Da bi srećna okolnost bila potpuna, potrudila se činjenica da je uhvaćena baš emisija „Diskomer“, njena domaća lista (kad krene strana već se uključivao matični „Radio Vrnjačka banja“; to je značilo kraj slušanju frekvencije 93,2Mhz do sledeće nedelje i sledećeg „Diskomera“). Kako se desilo da se jedna lokalna, beogradska, radio stanica provuče do Čačka? Tadašnji program Radio „Vrnjalke banje“ počinjao je, ako se dobro sećam, tek u 11 (ili 12. davno je bilo). Do tog doba, šta se probilo - probilo se. I baš - „Studio B“. Bila je to ona pozicija: ako se nakašlješ, izgubiš signal. I zato (za sebe mogu da tvrdim), ja i brat nismo disali. Neki „Sharp“-ov crni dvokasetaš sa inače vrlo grubim točkićem na skali imali smo paziti i gledati ko malo vode na dlanu iz više razloga. Za ovu priču glavni je onaj da bi svako neopravdano disanje moglo da otera te talase koji su donosili dah novog, zanimljivog. Mislim da smo prve snimljene kasete brat i ja napunili baš od “Diskomerove” top liste. Za mene je osećaj dok sam slušao „Diskomer“ bio osećaj prolećnog jutra oko pola pet, deo dana koji još i ne zna da ima budnih svedoka njegovog dolaska, a opet, onaj deo dana kada, ako smo budni, budemo ponosni misleći da smo jedini ili prvi koji smo ga primetili, pa se ceo dan smejuljimo uglovima usana, svet koji nas je osvojio na prvi ton, pa žurimo i žedno čekamo svaki sledeći. Nov, aktuelan i probrano dobar. Sa petnaest godina mnoge se stvari u vama bude, kao grad u pola pet ujutro.

Trajalo je neko vreme. I valjda onako kako nam se lepe stvari koje liče na san dogode, tako i nestanu. Jedne nedelje je „Diskomer“ prestao da se čuje tu negde oko 93,2 MHz. Moglo je samo da nam bude žao. I bilo je. Devedesete nam, nažalost, nisu ni dale da se ičega sa nostalgijom setimo osim da smo bili mladi. Postojali su načini bega. Ne iz svoje kože, nažalost.  

Bolja sadašnjost 

Ali, i iz tih godina smo izašli. Puno koječega devedesetih nezvanično zabranjenog, ponovo smo mogli da gricnemo. Vraćanje svemu tome, da budem iskren, bilo mi je bezveze. Ne samo zatp što, kako rekoh, nisam ni odlazio, nego i zbog toga što sam gledao povratnike među onima koji su mi savetovali da izlomim ploče. Nisu moje društvo za teme vezane za dobar zvuk. 

Ponovni susret sa „Diskomerom“ je došao slučajno. NIsam mogao da se požalim da sam „od interneta naovamo“ bio uskraćen za informacije. Video sam šta je tu za da se voli a šta je za ne voleti. Radio na klik ma gde se nalazio. I ne da sam trošio, ne da trošim, nego sam prešao na intravenoznu varijantu. Kvantitet je poslužio svrsi - čuo sam puno toga. Skok u bolju sadašnjost desio se kad sam na pitanje „Gde da nađem novo i dobro?“ odgovor započeo rečima: „Nekad je to bilo lako, dok smo slušali..“. Diskomer... „Studio B“... Misao je bljesak u glavi. Bljesak je svetlost - brzina svetlosti je najveća u svetu koji poznajemo. Prsti se trude da isprate misao: tastatura -> Google -> još par klikova i tu sam! 

„Diskomer“ posle dvadeset godina gledan mojim očima  

Kad za nekoga (ili nešto) kažete da se nije promeni(l)o ni za dlaku, to ne mora da bude uvek pozitivno, ali ni uvek negativno (znam primere za oba slučaja). Slučaj „Diskomera“ je onaj pozitivan. I kad kažem da se nije promenio ni za dlaku, mislim na to da još uvek ima sluh za novo i kvalitetno. To mi je najjači utisak dok slušam „Diskomer“ - entuzijazam urednika liste ne posustaje.

Tako sam dobio odgovor na pitanje gde naći novo i dobro. I onda, kao što je kod mene često (da ne kažem skoro uvek) slučaj: kad nađem jedno rešenje, pojavi se još nekoliko njih, tako da oscilujem. Kao elektron u metalnoj vezi. Jedinica mere za mene je, ipak „Diskomer". 

 *      *      *      *      *

Da se vratim klincima s početka. Iz mojih priča su uzeli inspiraciju da nastave dobar duh; da bih ja nastavio ono čega se sećam sa uživanjem, nastavio sam da slušam priču Slobe Konjovića i „Diskomera“. Ja ne znam lepši način da mu kažem hvala.  

U gimnaziju sam kasnio skoro svakog dana. Na net ponekad. 

Poznajem čoveka koji je najveći živi volonter na svetu. Ustvari, poznajem ih dvojicu, a onda ne mogu i jedan i drugi biti najveći. Činjenica da obojica žive u Čačku može da govori ili da nisam baš nešto utržan da upoznajem ljude van svog grada, ili da je Čačak stvarno grad gde ljudi rade i srcem, ne mareći baš uvek za novac. No, može i da ne znači ništa. a pošto poslednje značenje ne mora da se dokazuje, neka ta koincidencija sa volonterima i mojim gradom ne znači ništa.

Volim i ja da sam volonter, ali ne za svaki posao. Ima onih koje bih radio iz srca samo za, što bi Igor Brakus rekao, „prestiž u etru“. Onako - za dušu.

Volim da reklamiram ljude koji me u bilo kom smislu čine srećnim. Naprimer, ljude kod kojih sam kupio kompjuter. Linux je vrlo zahtevan. Jeste da oslobađa nekih briga (tj skoro svih windowsu dozlogrdelih briga), ali ne štedi kompjuter ni trenutka. Ovaj na kome radim izdržava petu godinu bez ijednog promenjenog dela (ne računa se napajanje - to je bilo više stvar eksperimenta i „giga RAM-a“ da mu olakšam posao). Zahvaljujući, naravno, ljudima koji su ga sklopili... Ovde se budim iz digresije.

*        *        *        *        *        

Nekad sam bio, opet za svoju dušu, nezvanični promoter jedne radio stanice. Želeo sam da je slušaju svi koji imaju radio, a ona se čula tek nešto malo izvan mog grada. Kad već neko mene čini srećnim, mislio sam, mora imati najviše slušalaca, mora biti najslušaniji radio na svetu. Bilo je ono osluškivanje krčanja da vidim (tj da čujem) da li se i u podplaninskom selu kod Valjeva to čuju reklame mog radija, ili me šumovi zavaravaju. Zašto se i u taj deo sveta ne bi probili moji talasi! Današnji promoteri (menadžeri prodaje, kako im je jedno od imena) verovatno razmišljaju slično meni kad promovišu razne stvari - da svi moraju da pazare baš kod njih. Oni to, međutim, rade za novac (što nije nečasno - naprotiv). Koliko sam ja bio uspešan promoter? Ako je uspeh domaćinovo menjanje na moju stanicu gde god sam se nalazio, onda sam uspeo. Neki su me identifikovali sa tom radio stanicom dosta dugo. I duže nego što je istini odgovaralo. 

Web vremena

Radio onda i sad. Jedna od meni omiljenih tema.

„U doba dajlapa“ (kad je čak i ISDN bio privilegija) i mreža je bila komotnija. Nije mi padalo na pamet da ću, recimo, da budem višak na portalu nekog radija. Počelo je da se dešava nekoliko godina nakon prvog iskustva online radija. Kako se to Marfi uvek pobrine, u prilikama koje su mi najviše značile. Prijateljica je vodila, i povremeno još uvek vodi, emisiju na koju sam često dolazio sa zakašnjenjem, kad više nije bilo slobodnih stolica. A ona plus napravi event na fejsu, pa i tako verovatno skupi slušalaštvo. Na webu nema ono kako smo, kažu koji su bili, mogli da pratimo Stonese u Beogradu: bez karte, sa obližnjih uzvišenja. Doživeo sam ono kad kažu da je broj posetilaca dostigao svoj maksimum. Naravno, najpre intuitivno, a kasnije i konkretno (naukom), saznao sam da zaista ima ograničen broj slobodnih mesta koja mogu da zauzmu zainteresovani za slušanje nekog radija na netu.

Sebi u stomak

Ali, strast prema reklamiranju onoga u čemu i sam uživam ne popušta. Na fejsbuku često okačim pesmu koju sam čuo na radiju, ono što u tom trenutku  ide, ili samo što je išlo na radiju koji slušam. Obavezno i link prema tom radiju. Stara želja da i drugi uživaju. Da ceo svet uživa. Tako na neki način skačem sebi u stomak. Ne bih da budem pretenciozan pa da kažem da baš sa mog statusa na fejsu stiže mnogo slušalaca na radio do kog vodi link. Ipak, da se igram vatrom - igram se. Ko kaže da jednog dana ne bi moglo da dođe deset slušalaca na radio stanicu baš preko mog linka? Ili samo jedan, svejedno je. I da za mene ne ostane mesta. Da kap popuni čašu. A ja dao sve od sebe da broj slušalaca bude što veći. Kao nekad davno, samo sa mnogo manje truda.

Ono pravo nebo je moglo da nas primi sve, ali net ne može. Sa druge strane, onim pravim nebom neki radio talasi nisu mnogli da se šire do u beskraj. Web-nebom mogu da se šire u bezbroj beskraja. Zato, zauzmite na vreme svoje mesto među slušaocima omiljene web radio stanice, ma gde se na svetu nalazili. Jer, broj mesta je ograničen.

I tako, zaradio sam danas šesticu. i to ne studentsku. Te su mi iza leđa. Makar dok dobro ne zaboravim muke na sticanju svake od njih (khhm, khmm, zaboravio sam, al’ nikom ni reči, please!). Danas sam postao blogerska šestičara.

„Ćuti, ponavljaču...” 

… rekoše Čkalji u „Kamiondžijama“ kad je pao na polaganju za diplomu večernje škole.

Sećam se gorkih, kiselih i ignorantskih pogleda kad su saznali da pišem blog. Neki su i bili krivci što sam rešio da ono što imam zakopavam „na sigurno“. Na blog. Pitali su me: zašto Sizif? Po izrazu njihovih lica znao sam da naslućuju. Najpre sam video snuždena lica kad su saznali da poznaju nekoga kome s vremena na vreme, ali sigurno i uporno, sve kreće od nule. Zbog toga su pitali: zašto Sizif? S obzirom na to da sa šesticom u „blog-krštenici“ više nisam ponavljač, valjda sam stekao pravo da konačno (nešto i) kažem.

Sizifovska sudbina stvarno me tera vrlo često. Svima nam se desi naravno pad na nulu pa „aj’ Jovo nanovo“. Meni se, ipak, dešavala u nekim ključnim trenucima, za mene veoma bitnim stvarima u životu. Nedozvoljen broj puta I sad, ako sam studentiranje iskoristio da naučim jednu vrlo važnu veštinu u životu („Čekanje i kako ga ukrotiti“), sizifovština me naučila veštini čupanja. Samog sebe. Sa dna. Sizifom sam hteo da oteram sizifovštinu iz svog života. Slično starom običaju da (što reče Vuk Karadžić) kada nekoj porodci umiru deca, oni jednom muškom detetu daju ime Vuk, da oteraju maler - da im dete ostane živo. Surovo poređenje? Pa, znam. Jesam li uspeo u svojoj nakani? Nisam. Nisam još, hteo sam reći.

Blogerski berberin 

• A dobro, čemu ti to služi? Šta ti konkretno imaš od toga?

• E jeste, nisam ništa napravio da se jede ili pije, što bi pragmatičari rekli „blog se ne maže na hleb“ ili „blog se ne sipa u traktor“ (ne može traktor ni da se izveze na osmi sprat, ako ćemo pošteno). Ali, blog oslobađa misli, svaku postavi na svoje mesto, neku i osvetli, neku i samu stvori... Ne zna ko ne proba. Isto kao i sa onima koji ne probaju tu vrlo rizičnu stvar („don’t you even think about try this at your home“) kao što je čitanje. Ako nešto kažete „u blog“ možda više i ne morate naglas. Jeste da sam to već makar jednom rekao, ali ima ih kojima još uvek nije jasno.

Pre neku godinu dobio sam zadatak da napišem tekst za sajt (koji više ne postoji), a kasnije se isti pojavio u novinama (postoje još uvek). Povod nije toliko bitan za ovu priču (a inače je jako bitan - Međunarodni dan borbe protiv fašizma). Bitno je nešto drugo. Napisao sam tekst sa mišlju da je gotov, da tu nema šta da se dopiše. Iznenadio sam se kad mi je rečeno: „Pročitaj ponovo, nešto popravi ako ima, nešto dodaj; uvek ima ponešto...“ Da, ali za takva doštelovavanja mora da se napravi vremenska distanca (tako to kod mene fuunkcioniše). Ipak sam uspeo. Tu i tamo, kad danas pogledam taj tekst, možda sam mogao i malo bolje. Nekad mi je trebalo malo više vremena. Vremenom, međutim, sve manje.

Ustvari sam bio nesvestan jedne stvari koju inače uvek radim: broj puta koji se vraćam (pre)čita(va)nju napisanog i menjanju, doterivanju napisaog je odavno premašio granicu razumljivosti običnim ljudima. Kao frizer sitničar. Svaki frizer najpre ošiša „grubo“, a onda se vraća pa „štricka“ gde je ostalo „grbavo“, gde „štrči“. Ali, niko toliko puta kao ja. A ipak nađete u mojim tekstovima brdo grešaka. Bogu hvala nisam što nisam frizer-brica. Čini mi se da bi moje mušterije radije ostavljali svoje glave kod mene, kupovali za sebe druge već podšišane ili obrijane, samo da bi sebe poštedeli beskraja moje usluge. I to negarantovanog kvaliteta. Baš kao što su tekstovi koji mi se iskradu iz guglovog dokjumentsa.

Upoznao sam i jednu blogerku lično (uz „Pelinkovac“). Za razliku od blog-prijatelja koji mi je savetovao da nije dobro da mi se život pretvori u blog, ona misli, jer zna primer, da je to ponekad izlaz. Kad čujem obe strane, shvatam da je istina negde između. I oscilujem tražeći je. Jer volim da u slovu vidim sliku i osetim trenutak. Kuća je već tesna od uspomena, a blog je zahvalna ladica.

Dok sam nekada polagao ispite, čim položim jedan pomislim da je diploma odmah na ćošku. Sa šesticom u blog stažu mogu da kažem:

Danas kada postajem šestičara dajem obećanje da neću nikada objaviti svoje blogeraje, da ću pisati dok osećam potrebu i biti veran i iskren bloger koji drži datu reč

Mungos 

I on je počeo pre tačno šest godina. Nemojmo ga zaboraviti Našeg prijatelja Nenada–Mungosa . 

* * * *

I eto, vi ste možda očekivali prskalice i konfete, a ja krenuo da mudrujem. Moram malo. Što kaže Aren Dedić „čistim svoj život“. Valja s vremena na vreme. A da ne biste ostali bez posluženja, poručite piće, a ja nudim muziku. Bez preteranog pametovanja.

Poslužite se!

Hteo sam da počnem pisanje unapred, jer sam neke stvari unapred već i znao, pa da se pohvalim zato što znam. Mislim, šta znači znao? Znači da sve što sam mogao da predvidim, sve što sam video kao problem - rešio sam. Poslednji (onaj sa zamenom smena) takođe sam rešio (da, posao koji sam radio na ugovor od šest meseci, nakon tri meseca pauze je obnovljen).  

Ovoga puta je moralo da uspe, mada je opet iskezilo zube da kaže kako ponovo neće moći. Prvi put, pre dve godine, Roditeljica je bila baš u mom gradu, baš u vreme kad me zvao neodložan poslovni sastanak. Bukvalno sam se stuštio po njegovom završetku do „Lagune”, ali blogerke nije bilo. Drugi poziv sam morao da odbijem jer mi je Beograd u to vreme bio predaleko. Zato sam sada čvrsto odlučio da moram da se pojavim u Kragujevcu. Znači - nije bilo pitanja - idem! Nikad (više) neće biti bliže. Proverio autobuski red vožnje. Nije bio potrebe da “letim” posle promocije; poslednji polazak bio je u vreme koje mi je dozvoljavalo opuštanje.

Prvi susret

Kragujevac je za mene još uvek novi grad. Jesam bio par puta, ali - par je par. To što sam o njemu zapamtio sačekalo me i ovog puta. Sa jednim novim detaljem: šetajući od autobuske stanice do Ulice „Zorana Đinđića“, mogao sam ga nazvati Roštiljevac. Miris je bio tako... mmmmm - dobar! Verovatno bih uživao još dugo da nisam znao zbog čega sam tu, a i ko zna koliko ću dugo morati da štrapaciram.

Pre polaska sam se prisećao koga sve poznajem u Kragujevcu. Mozak mi je zaslepela želja da to bude baš neko sa kim sam studirao - studentski Čačak je velikim delom sačinjen od Kragujevčana (i koje podrazumevam i Kragujevčanke). Od svih, setio sam se samo jednog kolege i to iz pete. On mi je rekao u koju ulicu treba da idem. Na dan kad je meni trebao nije bio tu.
*    *    *    *    *
Dok je god ljudi, ja se neću izgubiti. Nikada i nigde. A volim i da se unapred spremim za lekciju, naročito otkad one nisu školske. Tu i tamo ponekog pitam gde je ta ulica,  jer mi je rečeno da je knjižara „Vuk Karadžić“ baš tu. Ispostavilo se sledeće: da slučajno nisam znao u kojoj je ulici (a saznao sam sasvim slučajno i ne pitajući), nikada ne bih stigao na mesto dešavanja. U glavi su mi se pobrkali neki pojmovi, prolaznici su se zbunjivali, ili su zbunjivali mene - ali, zar je to meni prvi put...

Evo me. Vremena je još dosta. Možda bih mogao i da nađem tačno prostoriju u kojoj je promocija (mak na konac). Tražiti za mene znači pristati na bezbroj glupih situacija; kad bi život bio Google, ja bih se snalazio i žmureći. Ovako...

Slučajni susret

Mislim da sam otprilike petoro ljudi ispitao gde je tačno to gde treba da budem za par sati. U trećem pentranju sam bio siguran. Mogao sam da se opustim i da sledeća (preostala) dva sata do promocije pijuckam pivo. Da prvo nađem gde.

Fino je, a i vruće je. Dva dobra razloga za pivo. Kafana je odmah tu pored ulaza. „Staropramen“ uskoro ispred mene. Neke gospođe sede za jednim stolom. Moje vidne sposobnosti prvi susret sa nepoznatom okolinom i ljudima mogu samo da posluže registrovanju živih bića. Čak i polove mogu da ocenim iz prve. Više ništa!

• „A i šta ti treba više? Znaš gde treba da ideš i koga da slušaš! Ovde samo treba da sediš i piješ pivo!“ 

• „Draga moja Savesti, volim te najviše na svetu! Smiruješ ti mene, umesto ja tebe. Najpre sam ocenio atmosferu, a kasnije seo. Dame su za sada samo sedele (više nije moglo da mi padne u oči)“.

Taj svet koji nisam ocenio dobro ispred sebe, za nekoliko trenutaka je bio drugi sto od mene. I opet nepoznat. Mogao sam da vidim malo bolje nego malopre, ali da čujem mnogo bolje. I u trenu ukapiram da sedim na jednom stolu rastojanja od glavne junakinje večerašnje promocije - Jelice Roditeljice. Šta uraditi, ne uraditi i da li uopšte išta uraditi razmišljao sam punih deset minuta?! Kao u epizodi „Beverli Hilsa“ kad je trebalo da se Volšovi vrate kući u Minesotu, tako sam i ja brojao ups and downs prilaska stolu i traženju svega što se već traži od književnice. U vinu je verovatno istina (ne znam, ne pijem), ali u pivu je razum. Sačekao sam da se završi promocija.

Namerni susret

Za jednog ljubitelja radija to nije šala - susret sa osobom zbog koje biste sami sebe pojeli što ne živite u Sloveniji, sa osobom koja se na vreme našla sa one strane ludila, sa osobom čija me reč uvek podseća na normalnost življenja. Nekad sam govorio da je Slovenija ono gde bismo mi sada bili da je u pravo vreme bilo malo više pameti. Kad se tako kojegde pojavljivala da nešto kaže, samo mi je raspaljivala želju za Slovenijom.

Ima, tako, ljudi za koje se celog života spremam. I zamišljam šta bih ih pitao kad bismo se slučajno sreli (popis je dugačak, a neki su godinama otpali sa spiska sopstvenom zaslugom). Sa onima koje čitam je za nijansu teže; njima bih skoro posle svakog slova nešto rekao. Online komentari su „Mila Majka Mara“ za te stvari - za brzu poruku autoru. Email već smatram rešenjem za sve, baš kao što je moja pokojna baba-Stoja za sve zdravstvene tegobe koristila rakiju. I onda zamišljam kao da čitam njen blog, pa bih da prokomentarišem, kad ono - knjiga!

Mislim šta reći

Nema interpunkcije, jer zaista sam smišljao šta bih u pet reči mogao da kažem ženi pri prvom susretu. Ništa. Uobičajene stvari plus da sam bloger sa njoj poznatog blog sistema a i šire („Hi, I am Vladimir and I am blogger”). Stigao sam da kažem sve najvažnije, zatvarajući iza rešetaka višak reči za koje nije bilo mesta u razgovoru, kao što su oni nesrećnici na „Titaniku“ bili zatvoreni u potpalublju treće klase jer nije bilo dovoljno čamaca za spasavanje. Ispostavilo se da su reči zaista bile pridavljene.

Promocija

E sad, promocija. Šta ja o svemu tome treba da pričam? Trebalo je biti tamo. Bilo bi vam lepo kao što je bilo i meni. Jelica-Roditeljica bi od Vuka u „Vuku“ mogla da dobije „Vukovu diplomu“. Ne bi me čudilo da tim povodom bude treći put Vukovac (molim informaciju od javnog značaja da li se po novom kaže „Vukovkinja“). Zaista govori kako i piše, pametno vođena domaćicom promocije.

Pametno vođena znači da sam apsolutno ostao bez pitanja. Možda zbog onog „Titanika“, ko zna? Ipak, voditeljki pripisujem krivicu. Samo jedno beskrajno uživanje u činjenici da ste tu i da čujete sve ono što biste hteli da čujete. Trudio sam se da mušicama ne remetim let, da se ne čujem da sam živ - da gledam, slušam i pamtim. Ko je pratio gornji link zna da je i voditeljka blogerka.

Povratak kući

Fino me posavetovao internet. Sa ovom rečenicom u mislima sam, pun sigurnosti, krenuo iz Čačka. Prema istom (internetu, dakle), imao sam još cela dva sata do polaska autobusa nazad za Čačak. Ne moram ja baš uvek biti neverni Toma pa proveravati kad ima povratni autobus. Mada radim to - neću da lažem. Ovoga puta nisam, i sve su me nešto svrbeli tabani da se vratim još na dolasku u Kragujevac. Ipak, nisam znao ni koliko dugo će trajati put do knjižare, niti gde se ona nalazi. Zato sam se trudfio da što pre zaboravim to da nisam proverio kad je povratak.

Bolje što nisam. Da jesam, saznao bih da tog autobusa u koji sam se pouzdao, ustvari nema. To bi dobelo u pitanje moj dolazak na promociju i pored činjenice da autorka verovatno više nikada neće biti toliko blizu. Znajući ono što sam pročitao na internetu, ušetao sam u stanicu i pitao gospođu na šalteru kad ima sledeći autobus za Čačak.

„U 6:30 ujutro!“

Udarac kao đonom u glavu. Nešto blaži nego kad sam, onomad, jurio svoju odbeglu torbu na putu Palić. Kako me to autobusi ne vole! Čudo nad čudima. A ustvari, to ja hoću da kažem kako nije kriv internet („Nemoj Tita da mi diraš!“, što reče jedan dedica krajem osamdesetih omladincu koji se drznuo...). NIje, dakle, internet kriv što se na njemu podaci ne ažuriraju. Nije kriv ni što sam mu verovao, jer nije on nikoga zvao da postavlja stranicu sa netačnim podacima. Ono što je sigurno je da ne postoji tako jaka uteha za činjenicu da ćete verovatno probdeti noć u društvu pijanaca, beskućnika, prognanika. Tako se preslišavam ko sve može večeras da bude tu samnom.

Kafane - odlično! Jedno pivo mogu da razvlačim jedan sat. Ali do zore je još mnogo tih i takvih sati. Nema veze - snaći ću se.

• „Kad nisi mogao da se snađeš da dođeš kući i bez autobusa, kako misliš da ćeš se snaći za društvo do jutra?“
• „Oho-ho, koga ja to vidim? Pa to je Moja Savest ponovo? Pa eto, za razliku od tebe, Džangrizalo, ja se makar nadam, čupam se.“

Taksijem do Čačka. U mom slučaju to je kao da sam iz Čačka seo u taksi do Beograda. Povrh svega - noćna tarifa. I tako, stvarno rešim da ostanem na stanici bez obzira na to što ću sutra biti ko prebijen ker.

(Raz)rešenje

Večeras bi neke od onih službi na dve cifre mogle da imaju posla. Kao deda u „Mućkama“ koji je došao samo da pozjami mlin za kafu pa ostao doživotno kod Dela i Rodnija, ja sam samo otišao na promociju koja traje do osam, a ostaću do jutra. Da gore pomenute službe ne bi intervenisale, zaobilaznim putem sam pustio glas da nemam autobus, da ću možda morati da čekam jutarnji. Probao sam i direktno, ali mobilni nekima služi da bi mogli da ga zaborave na raznim mestima.

Sačekaj nas u kafani dolazimo... je sažeta poruka iz „čačanske baze“. Da ne teram mak na konac vraćajući poruku da sam zamoljen da ustanem sa stolice u kafani koja se u 23:00 zatvara. Svejedno, oscilovaću oko stola za kojim sam sedeo. Iako su vizuelni znaci postojanja kafane ugušeni. Bez obzira, čvrsto sam verovao da je zaista sa svim malerima za danas gotovo. I bilo je.

U svakom slučaju, promociju neću da zaboravim. Završavam „Blistavo i strašno“. Onda na red dolazi Jelica.

P(osle)S(vega)

Tačno je, „prodao me“ internet, ali mogu samo da mu kažem hvala. Da sam znao da je poslednji autobus mog prevoznika iz Kragujevca u 20:00, verovatno ne bih išao na promociju. Ne bih imao čime da se vratim, pa i ako bih otišao, morao bih da izađem sa pola promocije, što sebi ne bih oprostio. Ili bih mogao da budem bezobrazan, da  prećutim kako nemam prevoz kad mi odgovara, pa onda iz Kragujevca da zavapim: „jao, jao, upomoć – nemam čime da se vratim!“ Da ovog puta nisam tako postupio dokaz je povratna karta koju sam kupio. E jedino je ona ostala neiskorišćena. Ali, uštedelo se – moglo se.

Pričam koleginici sutradan kako sam se proveo u njenom Kragujevcu, kako sam čekao taj autobus u 22:15, a ona mi mrtva'ladna reče: „A, pa to je ukinuto – to je nekad bilo“.

O, I can laugh about it now.