Voleo sam „Pesmu Evrovizije”. Stariji ljudi bi ovoj rečenici dodali da danas i nema šta da se voli. Sve je nekad bilo bolje nego danas. Možda ću i sam za nekoliko desetina godina govoriti isto. No, to je već druga priča...

Volim saksofon jer može da oponaša ljudski glas. Dinu Dvorniku se solidno narugao u pesmi „Zašto praviš slona od mene?“ Prvi put sam čuo da jezik može da se svira, ali još uvek nisam imao ideju o melodiji jezika. U engleski sam već bio nepovratno zabrazdio.

„Strani jezici nisu zli jezici“

„Uče decu stranom jeziku dok još ne znaju ni svoj kako treba“. Puno ljudi koje poznajem variraju ovu rečenicu (ali ne i njenu poruku) kao vlastiti stav. Njima se ne dopada učenje stranog jezika u „što mlađim razredima“. Dok dete ne savlada svoj jezik, kažu, i on mu je polu-strani da tako kažem. Ja mislim da će strani jezik, ako krene „na vreme“ (što mlađe), dete jednako dobro savladati kao i maternji, koji je samo geografskoj dužini i širini zahvaljujući počelo da uči pre. Jedna (sitničari bi rekli jedna od retkih) prednosti kanala sa crtanim filmovima je baš ta što deca počinju da uče strani jezik vrlo rano. Kad je, ustalom i najlakše.

Moj početak

„The Notebook For English Schoolwork and Homework in English“ sam prvi put napisao u petom razredu (1985-te). Slovo po slovo. Nisu bile u modi škole stranih jezika. To su bile godine u kojima je generacija ispred mene imala kao izbor (a ja sam tada mislio i prinudu) ruski jezik. Nisam voleo da moram da ga učim. Mislim da je ukinut kad sam polazio u peti razred i počinjao da učim engleski.

Engleski (ustvari strani) jezik mi je bio strašno zanimljiv zato što je bio nov, mirisao je na svežinu. Obradovao sam se i bio beskrajno važan zbog prve ukoričene sveske u koju sam i ja - možeš misliti! - smeo da pišem. Razlikovao se od jezika kojim sam govorio, na kome sam mislio i pisao. Halapljivo gutanje novih reči, njihovo nevešto izgovaranje su bili koraci napred. Volim kad naučim nešto drugačije.

Engleski kao jezik je počeo da se uvlači polako i u moje misli. Sa tri lekcije, doduše, ali nisam se libio da pomislim kako bi se to reklo na engleskom. Sve manje mi je postajao strani, bez obzira na fond reči kojim nisam mogao da se hvalim. Više sam prepoznavao da je engleski nego što sam znao šta znače reči. Kao kad čujete pesmu neke grupe za koju znate tačno ko peva, ali je nikada do tada niste čuli. Ono o jeziku i melodiji tada mi se još nije iskristalisalo kao misao. Više kao instinkt.

Nove, nepoznate stvari mi „zapinju za mozak“ i poprilično mi odvlače pažnju. Kako sam melodiju engleskog već naučio da prepoznam (da je odzviždim makar, ako ne da je otpevam) više mi nije odvlačio pažnju. „Dokaz“ je činjenica da sam mogao da čitam (učim) slušajući bilo koju pesmu na engleskom. Služi mi samo da „pocrta atmosferu“, klizi kroz uši, misli bez zadržavanja u glavi, uznemiravanja... Tek kao osećaj da nisam sam. Skoro kao muzika.

Puna činija bombona

Ali, čovek ne uči baš uvek, niti mu je potrebna savršena koncentracija u režimu 24/7. I kad od nenametljiivosti i neprimetivosti engleskog jezika u mojoj okolini osetim prazninu, kad već reči bez obzira da li im znam značenje ili ne počinju da bivaju poznate „i spreda i otpozadi“, vreme je da se čuje i nešto drugačije. Tada kad nije bilo interneta, nisam mogao, naprimer, da slušam neku finsku, nemačku, mađarsku radio stanicu. „Pesma Evrovije“ je bila jedini (ili da budem blaži jedan od retkih)   izvor nečeg drugačijeg - drugačijeg govora, reči, akcenata... Nisam kao tinejdžer baš obraćao pažnju na naglaske, ali da su to neke nove reči, nova melodija, nova kombinacija glasova jednih do drugih - to se, jednostavno, čulo. I bivalo mi zamiljivo, primamljivo, izazovno. Za sladokusce - „puna činija bombona“.

Sada ne volim da gledam Evroviziju. Sve manje je onoga što pesmu jedne zemlje razlikuje od pesme druge zemlje. Ako ne pročitam odakle dolaze takmičari, mogu da pomislim da su sa engleskog govornog područja (danas svi umeju da govore engleski „bez akcenta“). Više ih pošteno ni melodije ne razdvajaju (mislim na pesme). Treba, eto, da sačekam našu pesmu ne bih li čuo jezik koji nije engleski, ali je - naš. I šta si uradio, Sizife - ništa. Kako bi bilo dobro da se makar na toj priredbi čuje glas, slovo, reč razlike.

Ne treba mi opravdanje. Znam ja šta je globalizacija. Samo se pomalo osećam kao profesor esperanta.

 

Danas je tačno 20 godina otkako ga nema. 

Ponovo radim. Ne honorarni posao po principu: koliko prodao toliku proviziju uzeo, već onaj pravi - od sedam do dva i od dva do devet - ko pre rata, što bi nekad davno govorio moj pokojni deda Radomir. Tu sam do kraja januara, a onda potraga za novim poslom (radim, dakle, na određeno vreme). No, sama činejnica da radim je tek podloga za ono što sam hteo da ispričam.

Ta ambulanta je u mom komšiluku. Da mi pogled ne zaklanjaju dva solitera, mogao bih sa prozora svog osmog sprata da skočim pravo u ordinaciju - malo jači odraz i... Ali da mi je neko nekad rekao da će mi tu biti makar i privremeno radno mesto, ne bih mu verovao. Još i više od toga: da mi je neko dok sam bio petogodišnjak rekao da ću raditi negde gde se nose beli mantili - ne bih nikada želeo da odrastem. Kao dete sam se, kažu, plašio belih mantila (postojao je, prema istim izvorima, racionalan razlog za to), tako da su u prodavnici prodavačice morale da skinu mantile da ja ne bih ostajao napolju. Bolnica sam se opet, pre nego što sam se zaposlio, nagledao za tri života. Ali, tu sam. Doduše, ja kao nemedicinsko osoblje ne nosim beli mantil, ali svejedno - oko mene su.

Koleginice nisam mogao da biram. Da jesam, boljih se sigurno ne bih setio. Nijednu od njih nisam ni poznavao lično, pa kako bih i mogao da ih se setim? Sva sreća da nije bilo na meni da ih biram. Nešto je odradilo taj posao bolje nego što bih ja. Govorim posle odrađenih dva i po meseca. Obična lekarska administracija (kojoj pomažem) za jednog inženjera banderaša nešto malo je poznatija od španskog sela. Sva sreća pa nisu morali da me upoznaju sa tastaturom, enterom, levim i desnim klikom... Prsti sami lete. Sa ostalim pojmovima i veštinama iz svoje struke koleginice mi baš pomažu da se snađem. Zahvaljujući njima je i od mene optičkom varkom postalo ono što je jedan pacijent rekao:

- „Samo ti, doktore, piši.“

- „Nisam ja doktor“, rekao sam kroz osmeh

- „Nema veze, bićeš jednom. Tek si počeo da učiš!“

- „Nisam ja iz medicinske struke“... ali više nije slušao. Da onda ne trošim reči na to sam od početka daleko „ko novembar i maj“ što reče ona jedna i jedina njena pesma koju volim. I eto, opet sam napravio blef iz nehata! Dobro, jasno je da se šalio za to da sam doktor, ali nije se sigurno šalio za ono da sam tek počeo da učim. A ja i maturantima mogu da budem ćale! Setih se (i samom sebi se nasmejah) one rečenice Bilija Pitona u „Matatoncima“: „Tako je, momče, sad ličiš na čoveka“. I ja na doktora?

*     *     *     *     *     *     *     *     *     *
Bude ponekad na sajtovima, ili dok gledamo filmove pa ih prevedu kao nogama, zanimljivih slučajeva. Na primer sa ćirilicom, jer ona nudi razne mogućnosti za slučajeve. Za razliku od latinice svaki glas ima samo jedno slovo.

Recimo da neko napiše „Ђурђевдан“. Latinično se to može napisati ili srpskom latinicom kao „Đurđevdan“ ili kao „Djurdjevdan“ kako sam i sam na računaru pisao pre dvadesetak godina iz tehničkih razloga. Ako imate program koji automatski latinična slova prevodi u ćirilicu „bez razmišljanja“, dobićete дјурдјевдан, kao i imena: Джон Вејн, Джулија Робертс. Umirao sam od smeha kad vidim nešto takvo u titlovima filmova. Naravno, možete da dobijete i Дјурдјевдан, ali tako neveštih korisnika računara više nema (makar u mojoj široj okolini). Biilo je i primera kad sam se pitao da li ovi koji pišu „Джордж“ imaju makar malu maturu.

Ja se služim latinicom. Da bi mi na poslu rukopis na nešto ličio, a i da bih izbegao neke scene koje sam viđao u osnovnoj školi krajem osamdesetih i početkom devesetih, reših da se na poslu vratim ćirilici. Naravno da mi je išlo fino. Osim toga, pošto mi ćirilični rukopis nije bio „ispisan“, slova zaista mogu da se čitaju. Svako za po jedan glas. Dok nije došao čovek koji se preziva na Џ.

Verujem (a za sebe znam) da čovek  najviše grešaka pravi kad misli da je naučio, uvežbao to što radi. Kad se olako osloni na „rutinu“ koja još uvek ne postoji. Tako sam pisao prezime pacijenta i napisao „Джеле...“ kao početak prezimena. Gledam šta sam uradio i ne verujem! Nije, naravno, neki veliki problem ako pogrešite dok pišete recapte. To je briga koju su mi koleginice skinule sa vrata čim sam prvi put pogrešio (čim sam napisao treće slovo). Štos je u tome što sam uradio isto ono zbog čega me zanimalo obrazovanje pojedinih prevodilaca filmova. A moje? Pa da, ja sam tek počeo da učim. Slova? Verovatno.

Pade mi na pamet posle ovog „Дж” jedna starica koja je govorila da se ni krivom drvetu ne treba podsmevati. Samom sebi sam bio predmet podsmeha. Do te mere da sam sve ovo što sam napisao hteo da ispričam prisutnima na licu mesta. Srećom, setio sam se i s kim sam i gde sam. Da ono tamo nije blog nego život. Radno mesto preciznije.

Ja kažem da nisam. Mada, kažu da nijedan zavisnik neće da prizna svoju zavisnost. Ono kad u seriji „Beverly Hills 90210“ Dilan kaže: „Hi, I am Dylan and I am alcoholic“, vrlo teško izađe iz samog zavisnika. Izađe, ali samo u filmovima ili serijama. A to je prvi korak. Doduše u toj seriji i cigarete su gorele samo u par epizoda pre 12-13 godina i to je bio neoprostivi greh. Ovim sam hteo da kažem da su problemi zavisnosti u toj seriji ne samo deklarativno nabrojani, već su i rešenja data i prikazana na površan način. Ali, nisam hteo o tome kako američke serije (i serije tog tipa uopšte) rešavaju probleme.

Skoro cela tri dana bio sam bolestan. Ništa ozbiljno, ali me onako baš zakovalo za krevet. I nerviralo me. Dva slobodna dana u nedelji (praktično tri, jer je prelazak iz prve u drugu smenu) i prođu mi u ležanju, lečenju... Ne volim da sam bolestan. Tačka

Moji ukućani misle da je svaka prilika koja može da me odvrati od računara dobra prilika. U tu priliku sigurno ne ubrajaju da bi bilo dobro da se razbolim, pa da ne mogu da sedim za kompjuterom. Ipak, duha nikad ne nedostaje, pa je došavši da nešto izgugla i videvši isključen kompjuter, majka rekla: „Da ti malo pravim zazubice“. Ne mogu ja bez kompjutera, misli se. Presuda - zavisnik!

Mister Wrong Impression

Otkud znaju oni da sam ja zavisnik? Pa „vide“. Ja, naravno, ne mogu da vidim sebe sa strane (mada pokušavam), ali mogu iznutra, i to bolje nego što bi me drugi sagledali (ovo važi za svakog čoveka, samo što mnogi ne pokušavaju). I pored svega toga, ja ne vidim da sam zavisnik. Pre bih rekao - neko ko koristi priliku, ali ne po svaku cenu i ne na svakom mestu.

Ljudi plaćeni za gledanje drugih ljudi iznutra formatirani na nivo razonodne „časopis-literature“, sigurno imaju testove kojima bi „dok-dlanom-o-dlan“ uspostavili dijagnozu „u mom slučaju“. Igrajmo se malo tih časopisa. Možda bi me, doduše, i neki psiholog pitao isto ovo:

• Provodiš li više od dva sata ispred kompjutera koristeći internet?

- Da, ali uglavnom učim, čitam novosti, blogove, pišem šta mi padne na pamet (znate, pišem blog), večito čačkam po svom linux-u........

• Koliko imaš e-mail adresa?

- Pet, ali svaka mi služi različitoj svrsi: jedna mi je za prijatelje, druga za fejs, jedna za mailing liste, jedna za msn, jedna koju mi je dao provajder kad sam se kačio na internet.... (niko da mi kaže da sam organizovan!)

• Na koliko društvenih mreža imaš profil?

- Na pet, ali posećujem samo jednu. Ostalima se uglavnom ne sećam ni usera, ni passworda, ni mail adresa, a kad mi dođu obaveštenja - brišem ih Ne posećujem te društvene mreže.

• Imaš li profil na Fejsu?

- Imam, ali ga koristim samo da bih bio lakše u kontaktu sa prijateljima koje ne mogu da vidim svakodnevno, a i neke koje mogu sam posle sto godina našao baš na „fejsu“. Fejsbuk mi je jedina društvena mreža koju aktivno koristim.

• Koliko prijatelja imaš na „fejsu“?

- Nemam pojma, a i šta te briga?!

• Aaa-ha! Evo ga zavisnik! Nervozan na „osetljiva pitanja“, drzak, odbija saradnju...

- Pišite šta vas volja. A i mislite. Šta me briga. Što reče jedna moja starija koleginica iz Medicinskog centra: „Kako god radio, neko će da se buni“.

Loša vest za anketiranog („bombardovanog“ - u ovom slučaju mene) je da su ova pitanja, kao svojevremeno u „Kviskoteci“, po principu „Da-ne pitalice“. Nikoga ne zanima objašnjenje zašto Da a zašto Ne. To moje odgovore ostavlja osakaćenim i nepotpunim, zaključke pogrešnim. No ovu poslednju rečenicu tek treba dokazati.

Umesto što zavisnika tako bombardujete pitanjima na koja može i ne mora odgovoriti tačno (ako vas prozre pa počne da folira), ili će se iznervirati pa upropastiti ogled kao onaj iz prethodnog odeljka - pratite njegove spontane reakcije:

„Spontana zavisnost“

Pijem jutarnju kafu. Onu pre nego što otvorim oči. Može u krevetu, što nije greh, za razliku od situacije kada pijem za kompjuterskim stolom (uz prve jutarnje klikove).

- „Evo ga! Još oči nije otvorio, a već ćori u ekran!”

- Tačno. Ali uz prvu jutarnju kafu ionako ništa ne radim. Mislim, ništa produktivno. Mogu ili da čitam knjigu, ili da “klikćem”.

- „A zašto ne čitaš nego visiš na kompjuteru?

- Pa eto, stvar izbora!

- „Naravno, zavisnik uvek izabere ono što mu traže mozak i krv”.

Presuda potvrđena - zavisnik!

Reč odbrane

Stvari su vrlo retko crno-bele, tako da ovako oštre presude obično ne piju vodu. Bio sam zavisnik od druge budalaštine pa znam: da je u pitanju zavisnost od interneta, posećivao bih samo mesta na kojima može da se uloguje na net, tražio bih kompjuter na svakom mestu, logovao se na fejs, google i ostale „fejvorit“ stranice. A to ne radim. Kad nisam u blizini računara, nemam potrebu ni za internetom. Zavisnik od interneta mora uvek negde oko sebe da ima internet konekciju. Kad sam u gostima gde ima intererneta nema one rečenice: „E je l’ mogu samo nešto da vidim na netu?“

Ako je „fejs“ merilo zavisnosti od interneta (kao što moji klinci gde sam radio kažu da je Bil Gejts izmislio internet(?!?!), što sam dugo morao da objašnjavam kao besmislicu), ja mogu da kažem da mi jeste uključen uvek, ali samo da bih video ko mi je od prijaelja - koje ne mogu da kontaktiram svaki dan jer su daleko - na vezi. Zbog njih i imam „nalog na fejsu“. Vas blogera je najviše.

Kod kuće koristim net zato što imam mogućnost. Zatim, internet mi dođe kao antidepresiv. Ako ništa, makar da dovršavam ili da maštam da ću dovršiti mnoge tekstove za blog koji čekaju nedovršeni u Google Documents. Nije mi problem da iskuliram internet, ali zašto bih ga sebi branio na silu? Najosetljivije pitanje je pitanje gubljenja vremena, ili:

„Šta bih inače radio da nisam na netu?“

Nije mi nikad uzeo tuđe vreme. Možda, s druge strane, nikad ne bih otkrio čari trčanja da nisam „zaglavio“ zbog interneta. Trčim li još? Ne, nažalost, ali to ima malo dublje razloge. Oni zaslužuju glavnu temu i možda se usudim... U međuvremenu, eto još jednog plusa za sve koji ispituju moju net-zavisnost: „Za Riplija“ bi mogla da bude činejnica da mi je net često uključen a da ja uopšte nisam za kompjuterom, već nešto čitam, ili jednostavno odmaram. Tad se čuje neki od stream radija.

I eto. Čovek mora da se razboli da bi pokazao da nije bolestan (ova rečenica zvuči kao paradoks, ali zavisnost od ma čega je pomalo bolest). Lepo dakle, razboleo sam se i čitava dva dana nije mi ni palo na pamet da ustanem do stola i uključim kompjuter. Čak ni gorepomenuto „pravljenje zazubica“ nije pomoglo. Umesto toga, čitao sam knjigu kad me bolest baš nije maltretirala.

Danas je pet godina otkako pišem blog. I reklo bi se nema šta nisam napisao. Reklo bi se na prvi pogled, mada nije tako. Pretvoreno u reč sliku ili muziku, bilo je tu koječega. Ipak, još uvek žvaćem žilave komade svojih misli. Kako se ne daju, kako se otimaju, kako se uvek izvuku „za glavu“. A ne želim da, ako mi izmakne njihova glava, svoje misli hvatam za rep. I tako se jurimo. Ta jurnjava mi je još uvek zanimljiva. Pojurim jednu misao, jednu sliku, pa u tom trku spazim još neku. „A-ha - ti si seldeća!“ Neke još uvek nisu došle na red, a nekima je pobegao trenutak. C’est la vie.

„Torrent”

U jednom razgovoru rekoh, pre nekog vremena: „Ja sam ti k’o torrent - hvatam komadiće znanja, komadiće onoga što sam naučio, komadiće tuđih iskustava“. Kao dodatak svojim. Tako mi i vi na blogu budete source. Ne znam za druge, ali za sebe mogu da kažem da sam i kad bih čuo pesmu koja mi se sviđa, pročitao pesmu ili priču koja na mene ostavi utisak, uvek prvo pomišljao: „A da li bih i ja mogao isto tako?“ Jednostavno, poželim da probam. I čak više od toga - poželim da mogu isto tako dobro. Onda neskriven jedino od svoje sopstvene želje, a u tajnosti od svih ostalih, krenem da pokušavam. I na primer, kad bi me pitali zašto sam ovde, šta tražim na blogu, mogao bih da citiram ili makar parafraziram neke od vas. Taj neko je rekao da je u blogovanju našao radost kao svojevremeno u radu na radiju. Ja nisam radio na radiju (i pored najveće moguće želje na svetu), ali sam mnogo voleo da pišem kompjuterske programe. Za sve što mi je padalo na pamet. „Spectrum“-čić najpre, pa onda „Komodor“. Bila je to moja prva zaraza u životu. Jedva sam se „skinuo“ sa nje. Ali jesam. Danas mi, recimo, padne na pamet da od svega napravim priču na blogu. Nema veze kolika, ali da to što napišem jednog dana bude slika makar za mene. Da zaustavim trenutak. Toj zarazi se i ne odupirem.

Ljudi dolaze i ljudi odlaze. Kad pogledam spisak blog-prijatelja, shvatam da je mnogo njih danas neaktivnih. Može da mi bude žao i jeste mi žao, ali kao što rekoh gore - i to je život. Ono što bi trebalod a budemo celog života jeste da budemo ljudi, a blogeri.. Ali zato ima novih blogera. Što je fantastično. Uživam da ih čitam.

Danas je pet godina i otkako je Mungos počeo da piše blog. Nema koga od nas vremešnih da ga se ne seća. Svratite do njega. I ja ću.

Pa, dobro. Jednom uhvaćen u blogerske kandže, teško ću se iskobeljati. Pod uslovom da želim. A još ne želim.

Priču koja sledi mogao bih da nazovem „Free your mind”, ali neću. Najpre zato što ne želim da liči kao da je u nastavku reč o nekom „Top10 Chart“-u. Zatim, ne želim da pišem o samoj slobodi koliko o onome što joj je prethodilo, o onome po čemu sam prepoznao da to što sam pre nje živeo nije sloboda. E sad, ako nemate predstavu kako nešto veliko izgleda, lako ćete velikim pojmovima nazivati male, pogrešne stvari, pa će i velika reč sloboda biti oskrnavljena.  

Mora da je većina nas blogera nekada pisala dnevnik. Ne kažem to zbog sebe, već mi je logično: ko bi, recimo, sa trideset i nešto, koliko sam imao kad sam počeo da pišem blog, piskarao bilo šta online a da to prethodno već nije radio “na papir i olovku”?   Omladina među blogerima verovatno radi isto što i mi seniori, samo što imaju sreću da ne moraju da koriste sveske, rokovnike,... Samo user/password/web-adresa... I, ako to žele, to svoje na webu mogu zaključati ili ne.

I ja sam, dakle. kao mlađi pisao dnevnik. Dobili smo u školi jedan mali dnevnik još u prvom razredu, na roditeljskom sastanku. Objašnjenje šta je to Dnevnik i kako se piše, ako vas ne bi zainteresovalo da počnete sa pisanjem, makar bi bilo nešto novo, nešto što do tada niste ni znali da postoji. Za neke je to dobar prvi korak. Meni se nije svidela boja (ustvari, za moje vidne sposobnosti bilo je bledo, sitno - prilično nevidljivo). Dugo je stajao kao što bi mi danas stajala knjiga iz, na primer, anatomije ili hortikulture (da ih imam). Znači, nešto što ne samo da ne radim, nego me i ne zanima - ukratko nema veze samnom. Sa ovoliko godina koliko imam, mogao bih reći da se zaraza desila ubrzo, ali je sa sedam godina razmak od naredne tri do nastupanja zaraze prava mala večnost. Toliko vremena je trebalo da počne da me kopka da pokušam. Sve ono što me u prvom razredu zagolicalo, u četvrtom je izazvalo požar. Bio sam zadovoljan što su bilo kakve smislene rečenice izašle iz moje glave, a da nije za potrebe školskih zadataka. Čitao po sto puta, kao da sam nešto bog-zna-šta veliko napisao.  

„Mušica“  

Ako ne napišete „Dragi Dnevniče“ ili „Draga Keti“ (kako je svoje zapise započinjala Ana Frank ako se dobro sećam), najverovatnije će vam dnevnik biti priča sa samim sobom. Ma koliko se trudili da izgleda kao da nekome pričate. Reči su, najpre, bile (ustvari pokušale da budu) odušak mislima, ali i čitanje i prepisivanje svojih misli se takođe uči. Rekao bih mnogo duže nego ovih naših šezdest slova i još nekoliko engleskih preko toga. Onoliko koliko uspete, toliko ćete biti zadovoljni. Zadovoljstvo se zaljulja na sopstvenim nogama kada postanete svesni da ima reči koje pišete ali biste najradije sa nekim podelili - nekome rekli - a da se one, nasuprot vašoj želji, odbijaju i vraćaju natrag vama.   Isto onako kao što sam pokušavao da napišem neka pisma koja nisam poslao (simpatijama, pretpostavljate, mada je bilo i onih krajnje gorkih nekim drugima). Mnogo je takvih u mom životu. Postalo mi je, kažem, odvratno kad sam uvideo da ipak sve te stvari pišem samom sebi, da do onih do kojih treba, pismo nikada neće stići. I onda me to grize, nervira, čini nemirnim... Osećaj besmisla, kome tada nisam znao ime. Nisam umeo ni da ga opišem. Prva asocijacija mi je na mušicu koja se zaleće u zatvoreni prozor misleći da je potrebno samo da se dovoljno jako zaleti da bi prošla (kroz staklo o kome nema predstavu). Ne zna da to što joj ne da da izađe ustvari, nešto što postoji. Moje misli su se upavo tako odbijale o nešto meni neznano. Borio sam se neko vreme. Morao sam ili da „otvorim prozor“ („da mušica izleti napolje“) ili da prestanem da pišem dnevnik. Dogodilo se ovo drugo. Osećaj koji me gušio više nisam mogao da podnesem.

*      *      *      *      *      *      *      *      *      *      *      *      *     
U mojoj kući je uvek bilo pušača. U danima kada je to najbitnije za decu, moja majka, inače pušač, nije mogla da vidi ni nacrtanu paklicu cigareta, a kamoli da zapali ili povuče dim. Kamo sreće da je to nastavilo da je drži... Matori je iz jubilarnog drugog puta prestao zauvek. Ja ne znam da li bih mogao da budem talav karakter. Videlo se da ni on naradije ne bi igrao tu ulogu karaktera, ali vaspitni primer sinovima morao je da radi u režimu 24/7. I taman je, verujem, pomislio da je lični primer delovao onako kako mora (zvanično, kuća nije brojala nijednog pušača), kad je brat priznao ono što sam ja već znao - prve popušene cigarete. Broj pušačkih odavno je nadbio   broj nepušačkih godina u njegovom životu.

Dim cigarete ipak sam davno počeo da prepoznajem i razlikujem neke od dimova (koja je marka cigarete). Mogao sam čak da kažem i da uživam u nekima od njih, a bio sam klinac. Pasivni pušač, uglavnom. Gora varijanta. Jedan od tih dimnih mirisa sam ipak mrzeo. Bio je to onaj kada se u zatvorenoj prostoriji dim odbije o staklo, pa se vrati, ili onaj kada ustajali duvanski dim dobije osveženo pojačanje, pa onda zajedno udaraju u nos. Ma kakav nos - u mozak!. Primenjena fizika. Povratni talas tuče duplo jače, uprošćeno (i pomalo netačno) rečeno. Ima mirisa koje ne volim, ali taj mi je odvratan, taj me nervira. Osetim ga kao zarobljenu misao, misao koja nikada neće videti svetlost dana. Istu onakvu misao kakva me gađala pred kraj pisanja dnevnika, onakvu misao kakva mi je otrgla olovku iz ruke.

Svaki put, ustvari, pobeđujem ideju ili da se izvičem na „tvorce atmosfere“ ili da nestanem brzinom svetlosti iz kontaminirane zone.

I posle dnevnika...  

Koga privuče dnevnik, skoro da je potpuno sigurno da će ga privući i blog. Samo da mu neko, kao što je meni ona, objasni šta je to blog. Svi smo mi na blogu isprva nepoznati i uglavnom svi želimo da nas što pre upoznaju: I opet kreće kao onda kad smo pisali „Dragi Dnevniče“, samo što se glas često odbija o beskonačnost. To je napredak, jer ipak se ne vraća kao đon u glavu - kao odbijeni duvanski dim. Naprotiv oslobađa duh. Ako ga neko i uhvati (taj glas), pa onda još i obrati pažnju... to se onda zove interakcija. Pomislio sam. „Bože, zašto ovoga nije bilo ranije?“ Ima stravičnih primera stvari koje nisu došle na vreme. Samnom i blogom ni izbliza nije tako strašno.   Katarinu sam najpre gledao belo dok mi je govorila o blogu, kao da mi je pričala o kinematografiji Vima Vendersa (mogao sam reći bilo kog reditelja - podjednako ih ne poznajem). Uvidevši šta je to, znao sam da ću da „zaglibim“. I tako: malo u beskonačnost, malo u nečije uši, tek počeo sam da bežim na mesta gde me ne znaju i da pišem. I opet sam ostao sam sa sobom. I opet osetio tup udarac duvanskog   dima odbijenog od prozora. Opet sam pisao samom sebi. Ne, to sebi više neću priređivati, osim ako baš ne budem morao. Lakše je među prijateljima. I na blogu i u životu.

 

„Zadaci“, ili šta moraš da uradiš kad si već u Berlinu

- „Nikako“, rekli su mi, „ne smeš da se vratiš iz Berlina, a da nisi probao njihovo pivo“. Došlo je, dakle, vreme da pogazim sebi datu reč da više neću da pijem pivo. Zaista pivo ne pijem već neko vreme. Dosadilo mi je više da  nagađam kako će da deluje na mene. Ponekad mi baš ulepša raspoloženje, a ponekad mi se smuči svaki pojam koji počinje na p u slovenskim jezicima. U oba slučaja količina popijenog piva je u kap ista - jedna flaša. Ne bih voleo da neki deo ovog putovanja provedem mamuran, ili onako zamućene slike stvarnosti kako samo pivo može da mi napravi. Ovome treba dodati glavobolju, koja me skoro redovno prati posle piva. Ali, prevideo sam jedan važan detalj: puno vremena sam provodio hodajući. Hvala mojoj Bog zna više odakle izvučenoj kondiciji od nekadašnjeg trčanja - otkako sam se prve večeri naspavao, više nisam osetio umor. Zato je pivo „Berliener Grosse“ (tako je pisalo na flaši, a ja molim nekog upućenog čitaoca da mi kaže kako se to pivo zaista zove) nestalo u šetnjama berlinskim ulicama. Pamet je ostala nepomućena, a ja sam bio srećan što su i vuci siti (pivo popijeno) i ovce na broju (nije me „uhvatilo“). Valjda je tako i sa drugim pivima u zemljama u kojima i voda može da bude neispravna za piće, ali pivo ne može. Vodu, osim iz flaše, ne smete nigde drugde piti, dok verujem da će već sledeće godine (ako do sada nisu) Nemci izmisliti i slavine iz kojih teče pivo; „pivovod“ bi im garantovano bio u boljem stanju nego vodovod. Tad će pivo biti u prednosti, što će, verujem, Nemci zdušno pozdraviti. To da im voda iz česme nije za piće sam znao, ali tek posle četvrt litra iste, koja je putovala prema mojim bubrezima. Progledaće mi, nadam se, bubrezi kroz nefrone (ako se u njih ne zaglavi kamenčić iz česmovače). U tom trenutku pio bih i kišnicu. Sled srećnih okolnosti koji me pratio, i u ovom slučaju je zabeležio pozitivan poen. Eto, pio sam vodu koja ne sme da se pije, a nije mi se ništa desilo.

- Obavezno moraš da probaš njihove kobasice - bio je drugi zadatak (nemojte žabu u vodu, mislio sam, silno će se ražestiti). Odlično, baš sam bio gladan. Pretpostavljam da bi tako dobre bile i da sam tek ustao iza stola sa koga sam prethodno počistio porciju mešanog mesa. I stvarno ih neću zaboraviti. Jeste da je baš u tom trenutku trebalo nešto i pojesti (drugim rečima „zaboravio sam  kad sam pre toga poslednji put nešto stavio u usta“), i da bi mi tim povodom bila dovoljna i masna ponjava, ali kobasice su stvarno bile ukusne. I Nemac kad naslaže, ne ume po jednu - pakuje „u trojke“ (valjda im ostalo od Rusa to za „trojke“).

- Bio si u Berlinu a nisi kupio „Niveu“? Pa to ti je kao da nisi bio.  Nisam ni tražio - bilo mi bezveze. E, da ali video sam zgradu „Bajera“. Srećom njihovi proizvodi mi nisu trebali. Slika je, ipak, tu iza linka.

- Ali, bio sam u Berlinu i video biste Marksa i Engelsa u prirodnoj veličini. Isto tako, video sam, kako već rekoh, dva mesta od kojih podilazi jeza - spomenik žrtvama Holokausta i mesto na kome su nacisti spaljivali knjige. To smatram mnogo upečatljivijim tragom posete Berlinu. Ja, recimo, bez toga ne bih mogao da kažem da sam bio u Berlinu.

I Kinezi na nemačkom (ne pravi se Englez)

Ima ih i u Berlinu. Kad nesreća počne da nas vitla po svetu, progovorićemo jezikom na kome se nadamo da nas nesreća od koje bežimo neće razumeti. Tako je deo Kineza u potrazi za pravom na potomstvo došao i u Nemačku. I evo nečega zbog čega sam mogao da vrištim iz sveg glasa. Nažalost, nesreća je izgleda apsolutni poliglota (hteo sam da kažem da verovatno nema tog jezika koji ne zna, pa ni mesta na kome nas neće pronaći).

Ušli smo u jednu kinesku radnju. Sitnice razne sorte. I onda nešto pazariš pa treba da platiš:

„How much?“ - pitaš, a umesto odgovora gledaš Kineze koji se ili „vrpolje“ ili gledaju „belo“. Ne razumeju. E onda ti kroz glavu sevne da Kinezi u Nemačkoj ne znaju engleski. Pa se setiš: u Srbiji znaju srpski, a onda logično ovde moraju znati nemački. Ukratko: u svakoj zemlji znaju maternji i jezik zemlje u koju su došli - za ostale jezike su gluvi. A nisu ni u Engleskoj niti u Srbiji. Šprehuju, ali engleski „ni da beknu“. Sva sreća da su cene ispisane, a fiskalne kase i računi govore jezikom brojeva. Pogledao sam jednog Kineza koga sam na engleskom pitao za cenu. Prostrelio me je-l'-ti-to-mene-zezaš-pogledom. „Pa i treba da me pogledaš, prijatelju“, pomislih, „Baš tako kako si me pogledao. Ipak se ne ljuti - i meni je ovo strana zemlja kao i tebi“.

Kao u onom crtanom filmu kada Patak Dača najpre ima konzerve a nema otvarač, a kasnije ima otvarač ali mu konzereve otplivaju prema  pučini. Tako sam se ja osećao bespomoćnim sa engleskim jezikom, koga smatraju univerzalnim za sporazumevanje, a ja i Kinezi smo mogli samo da se gledamo.

Kineska hrana - neka, hvala

Društvo je ponovo ogladnelo. Ja sam bio na taze konzumiranom kofeinu, pa mi nije bilo bitno da li ću jesti ili ne, mada se ne bih bunio... Umesto nemačkih kobasica, nađosmo se u kineskom restoranu. Pređeš dvadeset autobuskih sati da bi jeo ono što možeš na samo sto pedesetak kilometara od Čačka - u prestonici. O kineskoj hrani sam dosta toga slušao i zamišljao kako li to može da izgleda kada kombinujete ukuse (slatko i slano, ljuto i slatko,... sve u istom tanjiru), što je u kineskoj kuhinji nešto što se podrazumeva (tako sam slušao). Mora da „povuče“ jedno od drugog? Tačno! Jedući, zlosrećno sam se smejao samom sebi - nije mi se baš svidelo to što sam tačno pretopstavio na šta sve to može da liči. I sad mala digresija: odrastao sam u porodici metalskih radnika; „šubler“ i „mikrometar“ su osnovna merna sredstva u metalaca, pa je i žargon sledstven nonijusu i mikrometru: moji bi rekli da sam „u desetu“ (deseti deo milimetra) pogodio kako bi mogla da izgleda porcija nekog kineskog jela. Ako baš ne budem morao, nikad više neću jesti u kineskom restoranu. Džaba uviđavnost domaćina i opcija da možete jesti i metalnim priborom za jelo umesto štapićima. Štapići nisu jedini problem. I da, pozitivno iz tog događaja je bilo moje prvo okušanje pačetine (pitali me kod kuće: „Je l' pekinška patka?“. „Znate li kol'ko me briga?“ Znaju, naravno - važno je da je meso). Da nije bilo te pačetine, potražio bih opet majstora koji prodaje trilinge kobasica.

Street life

Ustvari je to ono što sam najviše voleo da osetim - kako diše grad, kojih je boja, da udahnem mirise Berlina. Noću ili danju. Priznajem, bolje mi ide ovo ispitivanje danju i večerima. Ne nameravam da budem objektivan, već krajnje ličan.

Ulične tezge u „špaliru“ kao u Čačku pred Novu godinu i ostale malo veće praznike, možete naći i u Berlinu. Nisam stekao utisak da li bi se zapadni Berlinci „vadili“ da je to samo u istočnom delu grada. Odmah mi je upao u nos taj miris koji se širi tom ulicom Berlina. Toliko mi je bio neobičan da sam se poprilično dugo na njega navikavao. To je, recimo, miris kao kad biste „zimnički“ ukišeljeni kupus stavili na roštilj i onako ga pustili da se skoro pa ugljeniše. Kao podvarak? Ma, ne. Podvarak se pravi na masti ili ulju (ipak sam ja samo uživalac, ne i „spremalac“, pa nek mi domaćice ne uzmu za zlo ovo „frljanje“). Još uvek pokušavam da odgonetnem na šta mi je ličio, ali sada sa već povelikom vremenskom distancom.

Suveniri, suveniri, suveniri. Ima i medveda i parčića zida. Ja najviše volim šolje na kojima piše Berlin. Zato sam njih poneo najviše. Mi u grupi naravno pričamo - šta znaju Nemci o čemu mi to... kad nam se obrati jedna žena iza tezge. Naše gore list. Hrvatica. Prepoznala nas, kaže, ali ne samo po govoru. To je verovatno slično kao što lako prepoznajete nordijske turiste. Priče onih koji znaju neki od ex-yu jezika a zatekli su se u van ex-yu prostora nisu baš uvek vesele. Ne odvede svakoga posao ili brak. Zato posle pitanja: „Odakle ste došli?“ ugalanom ne idem dalje u priču na tu temu - puštam sagovornike da sami odluče kuda će odvesti svoju priču.

Nemci se već krajem novembra spremaju za Novu godinu. I evo već čujem glasove koji me opsedaju onom uvredljivošću obavijenom rečenicom: „Jeste, a nama ovde pričaju kako ne radimo nego samo praznujemo.“ Ali, ja nisam rekao da ne rade, nego da se spremaju za Novu godinu. Na ulicama ima i Deda Mrazeva. Neki voze fijakere, neki šetaju ulicama, a neki poslužuju po kafanama.

Voleo bih da se u vidu neke lebdeće atmosferske pojave nađem sada u Berlinu. Zanima me da li i u ovo doba - kada praznicima gledamo u udaljavajuća leđa - ima uličnih predstava kakvu smo jedne večeri tamo gledali.  U štoku vrata jedne kuće uzdignute na sva stepenika, dvojica likova pozorišne minijature su se kroz osmeh prilično žustro svađali, a bogami i tukli (onako filmski „na lažnjaka“). Publika se svemu tome smejala, verovatno i zbog teksta koji su razumeli, za razliku od nas koji nismo. I onda, kad uhvatite sebe da se smejete, na delu provetrite šta znači pojam „širenje pozitivne energije“ - ne razumeš ga a smeješ mu se; podstiču te, verovatno, i ostali koji se smeju. Slično kao što nas u prostoriji u kojoj drugi spava(ju) nešto „vuče krevetu“.

„Let’s go home, Debbie“

Ovo izgovara Džon Vejn na kraju „Tragača“. I nama se bližio kraj „berlinarenja“. Ona rečenica da je vreme stalo ja bih upotrebio u malo drugačijem smislu nego što se inače koristi: rekao bih da je nevreme sačekalo da mi krenemo iz Berlina - da ga napustimo - da bi se raširilo Berlinom. Častio nas Berlin lepim zimskim vremenom, ne tako hladnim kako, kažu, mora da bude koncem novembra i početkom decembra  (izuzev poslednje večeri, mada su ruke u džepovima i šal oko vrata rešili sve probleme). Sa prozora zadnjeg sedišta autobusa sam video pahulje. Sitne, ali ipak pahulje. Otprilike onakve kao na mađarskoj granici. Ajmo kući...

Pa, mogu reći da mi je baš bilo žao. Kažu da čovek oseća nešto da ga vuče kada se vraća kući - ja sam hteo da ostanem što duže. Moja stara želja - da me neko zaboravi, da kao Efraim Kišon „zaostanem za kolonom ostajući da vežem pertle“, naprimer (poređenje je surovo jer je on tako izbegao sprovođenje u Rusiju u Staljinov logor, ali nije baš sasvim bez osnova - mislim, Srbija...).

Nije mi prvi put da putujem (ali nikada ovako daleko). Iz nekadašnjih (doduše, mnogo kraćih) putovanja nego što je ovo, čini mi se kao da sam uvek osećao emociju razumevanja  na licima domaćina zbog činjenice da nisu oni ti koji putuju, već ja, da ne sledi njima kilometarsko vijuganje nego meni. Makar zbog toga mi je povratak bilo odakle dolazio, da se možda malo grublje izrazim, ali, kao kazna (izuzetak su školske ekskurzije - tu je povratak možda jednako čaroban kao i najlepši trenuci provedeni na samoj ekskurziji - još ako se vraćate noću ili po kiši...).
Prethodno veče sam ponovo zaobišao noćno gluvarenje do zore, jer sam se setio dolaska u Berlin i tog umora. Rekao sam nešto kao: „Sutra putujemo, a ja ne mogu da spavam dok putujem, pa da se ne bih opet mučio...”

Ali, u povratku zaista ima nečeg tajanstvenog. Put do Subotice stvarno nisam osetio. Jesam, doduše, imitirao spavanje jedno deset minuta. Da sam se samo setio toga u odlasku... Čini mi se da mi je put prošao kao dlanom o dlan. E nešto se od Novog Sada do Beograda odužilo, ili sam već počeo jedva da čekam da se putovanje završi (u Beogradu je čekao brat). Beogradska pauza je trajala samo tri sata. Za samo tri sata, dakle, već sam bio ponovo u autobusu za Čačak.

Kud plovi ovaj brod?

Ne bi brat sigurno pogrešio, a ne bih ni ja, ali nešto mi baš duh nije dao mira. Samo mi je prostrujalo kroz glavu: „Da l’ sam seo u pravi autobus?“ Ne znam da li ikome može neka slična glupost da padne na pamet. Nisam nikome pričao da o tome razmišljam ceo put.

Ustvari, odavno nisam putovao noću iz Beograda autobusom. Mnogo je reklama u mraku. Ima ih i na svetlu, ali one nisu jedino što se preko dana vidi. Zato ih i ne gledam. Šta je novo a šta staro, nije mi bilo zanimljivo da se prisećam. E zato sam upotrebio „kako-je-to-bilo-pre-rata“ logiku mog dede. A već trista godina stajalište za autobuse u Ljigu izgleda isto. Hoću reći - svetli u mraku isto. To važi i za zgrade preko puta. Odlučio sam se za ovo drugo. Redosled se u autobusu izređa očas posla: zgrade prepoznatljivog izgleda najave spomenik Savi Kerkoviću i most sa desne strane, a onda je sa leve sigurno kafana pred kojom odmaraju autobusi. Naš nije stao da odmori (i inače su prestali da staju u večernjim i noćnim turama iz Beograda za Čačak). Samo je ispustio putnike kojima je to poslednja stanica. Ostatak puta je mogao da se „iskulira“.

Iako sam odustao od prepoznavanja svetlosnih reklama, ne može se reći da ih baš nisam, makar krajičkom oka, pratio. I onda odjednom, vidim da opet ne znam kuda idemo. Znam samo da nismo skrenuli gde autobus inače skreće, „E, pa ne može! Ovde moram znati sigurno sve!“ NIšta to ne pomaže kad ne prepoznajem. Opet ono: „da nije možda nastavio pored Čačka dalje...” Gde dalje?! Naravno da nije.

Zadivljujuće odmoran sam stigao kući. Ponekad se umorniji vratim iz Beograda. Pun priče, naravno.

Neko od vodiča rekao nam je da su ovom posetom Berlinu samo hteli da nam daju ideju za neki novi odlazak u ovaj grad. Naravno da imam želju, ali sada je vreme za neke nove destinacije koje čekaju moju prvu posetu.

(k-r-a-j)

(ceo tekst - sva tri dela zajedno - možete pročitati ovde)

I najzad smo stigli. Kad su nam u Beogradu rekli da ćemo putovati dvadeset sati, mislio sam da je to šala. A bilo je baš toliko. Da sam, recimo, stigao kući umesto tamo gde sam žarko želeo - u Berlin - u takvom stanju pretpostavljam da bih se sa kućnog praga stropštao na krevet. Ali, ja sam imao sreću da koračam Berlinom. Ostalo je da „Mali Muja“ sledi „Turke“ koji su veseli, uglavnom tek probuđeni i listom svi naspavani, izašli iz autobusa. Saznanje da se nećemo najpre odmoriti značilo je prelazak na plan napravljen još u Čačku:

- drži se vodiča

- ne gubi kontakt sa mestom i vremenom

Ovo su minimalni i skoro robotizovani principi. Safe mode ili Suspended to RAM, što bi rekli kompjuteraši. Setih se one pomisli u autobusu sa vodom i pustinjom. Neke zalihe snage su preostale. Nemačka je, inače, zemlja koja štedi. Vidi se to još uz autoput gde možete videti vetrenjače i solarne akumulatore. Kad si u Nemačkoj, ponašaj se kao Nemac. Ako oni štede i ti štedi. Pravilo je univerzalno. Tako sam štedeo na suvišnim pokretima, ali ne i mislima. Ono što me odvajalo od robota je želja da čujem i vidim i budem u toku sa onim što je pričala Andrijana, naš vodič.

Durch Berlin

Prvi zadatak (drži se vodiča) nije bilo teško izvršiti: Andrijanin narandžati prsluk mi je, recimo, bio kao „mačje oko“. Onaj trenutak kada lomite umor u prah ili definitivno odustajete razvaljeni maljem umora, uskoro je bio iza mene. Ostali su samo tragovi, ali njih sam pobeđivao prateći narandžasti prsluk i s vremena na vreme preslišavanjem šta to Andrijana priča, šta vidim oko sebe, ispred sebe. I ponavljao sebi „to moraš da zapamtiš“ (nešto slično kao kada posle „pivskog mamurluka“ insistiram da moram da se setim svakog detalja dok je žurka trajala).

Berlin je lep grad. Jeza, divljenje, uzvišenost, sreća... nenabrojane a doživljene emocije nek se ne ljute. Pred polazak, pitao sam liči li na Beograd. Berlin mi je sam najbolje odgovorio na pitanje jednim mangupskim migom: u Berlinu sam ugledao isti ćošak (tačnije raskrsnicu) kao kad ulazite u Beograd sa Žarkova, pa skrećete na Trošarinu. Isti ćošak! Možda je radio isti projektant? Nemoguće. To se ne projektuje – takvi ćoškovi niču iz zemlje. Teško je isprojektovati stabla i krošnje drveća, a takvih kuća možete naći bilo gde. Ipak, da se sve sklopi na jednom (ustvari na dva mesta)... Eto prvog detalja za pamćenje. Mislm da u Berlinu možete da čujete šta fasade pričaju – sve je tiho. NI nalik našim gradovima. Prođite mojom ulicom u Čačku i čućete mnogo veću buku nego na Aleksanderplacu, naprimer. Nema žagora na ulicama. Štede i u razgovoru?  Može biti da nisam hteo da čujem. Može, dakle, biti da je to subjektivni osećaj. Ne bunim se. I hteo sam što više tih subjektivnih. Objektivne mogu i da mi prepričaju, fotografišu... Subjektivni su samo moji.

„Utiskivanje“

Dva mesta su me dobro protresla: biblioteka ispred koje su nacisti spaljivali knjige i spomenik žrtvama Holokausta. Treba li komentar ako vidite plato na kome je zastalkljen kvadrat kroz koji kad pogledate vidite police za knjige? „Sahranjene police sa knjigama“ - „sahranjene knjige“. O spomeniku žrtvama Holokausta da ne govorim; rekoše nam da je polemika u Berlinu da li je to najveće ruglo ili najpotresnije mesto u gradu, misleći da li je taj spomenik mogao da izgleda drugačije na istom tom tolikom prostoru – da se u tu namenu prostor bolje upotrebi. Za mene nema dileme: kao i one „police sa knjigama pod zemljom“ tako i ove „mermerne humke“ od vrlo niskih do po nekoliko metara visokih govore dovoljno. Kao i da su mrtvi ljudi: ne biste mogli da prođete a da ih ne vidite; različitih visina, kao ljudi i deca različitog uzrasta. Nije uzalud bačen prostor. Veoma opominjuće. S druge strane, osetite se nekako uzvišeno ispred Brandenburške kapije. Hteo sam tu sliku po svaku cenu. Sebe i kapiju na istoj slici. I imam je. Nisam overio u pasošu da sam prešao „check point“ između dva Berlina, a prešao sam, naravno. No, to je tek jedna od stvari koje nisam uradio a bio sam u Berlinu.

„Berlinska instalacija“

Prve večeri je pao rođendan diskoteke „Matrix", a evo šta sam ja zapamtio od te večeri: „Memory refresh" je te prve večeri skoro totalno otkazao kad smo stigli do hostela. Kao kad motor „zapekne“, i na vaše okretanje ključa samo se kratko „zakašlje“ i stane. Tako je radio „memory refresh“ - nisam više mogao da se „preslišavam“. Biće da sam imao i neregistrovani „prekid filma“. OK, znao sam gde sam, ali umor je već pobedio: nekako sam razumeo u koju sobu treba da idem (nije me zanimalo sa kim), ali došavši do četvrtog sprata, zaboravio sam broj sobe. Valjda je Nemac na recepciji video u kakvom sam stanju, ali za svaki slučaj sam mu objasnio da sam stravično umoran, da sam poslednji put spavao pre nekih tridesetak sati pa mi mozak više ne radi, i da sam zaboravio broj sobe. Verovatno mu nije trebalo više od sekunde da zaključi da pred sobom ima umor-koji-hoda. Uzeo je novi karton i napisao mi broj sobe. Evo i sad ga imam i njime beležim dokle sam stigao sa čitanjem knjige...

Drugo penjanje do sobe već je trebalo da znači veoma skoro stropoštavanje u krevet. Više nisam postavljao sebi pitanja ni gde sam, ni zašto sam tu: Insistiranje na njima moglo bi ponovo da me odvede do Nemca sa recepcije, a ovo dalje do komedije kalibra Mr. Bean-a.

Soba sa pogledom na olakšanje

Fin je ovaj mladi svet. U sobi nisam nikoga poznavao, mada su neki već znali mene. To će reći da je iza devedeset gora i nešto manje mora bilo ne samo Čačana, već i takvih Čačana koji su me znali iz viđenja (njen bivši živi u soliteru koga zajedno sa mojim soliterom zovu „bliznakinje“; setila se jer sam joj bio strašno poznat). A da se sled srećnih i neobičnih okolnosti ne bi završio, upoznao sam i momka koji je, ustvari, momak moje tetke, koju inače nisam nikada video, ali ... Kako je svet mali, to je stvarno čudo. I tako sam ja tu omladinu uglavnom slušao šta pričaju, odgovarao pitan i polako se spremao za dugo očekivani odmor. Oni su se, s druge strane, spremali „Matrix“-u na rođendan.

Sutra je bila na redu tropska bašta. U tu svrhu, cimeri su naručili buđenje. Mene zamolili da ih probudim. Ako im uopšte bude trebalo. Postojale su sve šanse da se iz sinoćne posete „Matriksu“ vrate tačno na vreme za polazak u baštu, ako se dobro sećam oko pola jedan popodne.

Jutro posle

Jutro je, zaista, promenilo sve, kao što kažu „Indexi“: bio sam to neki drugi, novi, svež i sebi mnogo poznatiji ja. Spreman da skačem od sreće na sred ulice, kako zamalo nisam uradio obe godine (2007-me i 2008-me) na Paliću. Ovde u Nemačkoj sam ipak morao da izbrojim do 1242 pre nego što bih to uradio...

Mada sam se, kao i za „Matrix“, prijavio da ću da idem pa nisam otišao, nisam otišao ni u tropsku baštu. Bilo mi je lepše da švrljam po Berlinu. I ovde ću morati da napravim digresiju bez linka.

Dobro organizovano pleme

Nečemu se nisam nadao i prijatno me iznenadilo. S obzirom na to da sam išao sam, o nekim stvarima sam morao da brinem opet sam. Skoro sve vreme puta sam razmišljao o tome kako ću da se krećem po Berlinu kad ni po njegovom srpskom „bratu po funkciji“ (Beogradu) ne mogu ni da koraknem sam. Moram da kažem da sam imao pogrešnu predstavu o tome kako ćemo se tamo kretati; mislio sam da u Berlin samnom idu samo ljudi koji ga dobro poznaju, a ja što se Berlina tiče blage veze s vezom nemam. Negde kad smo prilazili Berlinu, pitao sam momka na sedištu pored mene (koji je jedini ličio na starijeg od mene), koji je takođe išao sam, da li bi hteo da mi bude vodič kroz Berlin. Nisam znao ono što mi je tokom celog boravka u Berlinu bilo jedno veliko olakšanje: autobusi su bili „puni vodiča“, što zvaničnih (onih koji su to po zadatku) što nezvaničnih (koji nisu radili za agenciju, već su „samo“ dobro poznavali Berlin). Imalo ih je za sve što bi nam palo na pamet. Tako „umrežen“ vodičima, trebalo je da budem veliki umetnik pa da se izgubim, mada...

Ja sam, opet sledom srećnih okolnosti koje su mi se nesebično davale ovde u Belinu, dobio i nezvaničnog vodiča u vidu momka moje tetke: Moja pokojna baka se uvek ljutila na mene: „Od koga si čuo da nadevaš ljudima imena?“ Eto, i Vukašina sam „proizveo“ u „Profesora“. Nije se naljutio na mene, a ubrzo su ga i drugi tako zvali.

Neka mesta koja smo obilazili prethodnog, prvog dana u Berlinu, posetili smo i sutradan dok je deo ekipe bio u tropskoj bašti. O navigaciji po Berlinu zaista nisam morao da vodim računa jer je „nasmejano pleme“ imalo vodiča dovoljno za sve.

Ćiju-ćiju - muk!

Ne bih pomišljao na slikanje da nisam imao mobilni, kojim sam već slikao motel na granici Srbije i Mađarske. Prvo što sam želeo da slikam  bio je Aleksanderplac, ali – mom telefonu je „otišla kamera“. Iz čista mira. Možda nije baš „čist mir“ bio to što se prethodno veče dok smo putovali poprilično smrzla, ali telefon je radio, šta je kameri falilo? Dakle, „ptičica“ je ostala „bez glasa“ (nije bilo „škljoc“).

Lako mi je sada da zbijam „komendiju“, što bi rekli neki Vojvođani. Tamo sam pomislio: „Bože, da li je moguće da sam toliki baksuz!“ Kao da je tlo pod nogama počelo da se izmiče. Malo je falilo da misao „Pa šta ću ja ovde kad nemam čime da slikam?!“ („Pošli na plažu bez vina!“, rekao bi Bata Stojković u filmu „Varljivo leto...“) stvarno i pustim da priviri u glavu. „Kamen je krenuo naniže“, ali ništa u životu nisam uvežbao tako kao system restoring; na srpskom bih to nazvao „čupanjem“. Iz nevolje, dakako. Setio sam se spasonosnog rešenja: Profesor je nosio digitalni foto-aparat. Dogovorili smo se da slika on umesto mene – za sve ostalo tu je internet. I zato sada imam slike iz Nemačke. Takođe, slike koje vidite u ovom tekstu (uključujući i slike „ispod linkova") sam dobio i ljubaznošću jednog od cimera (Nemanje) koji ih je napravio. Pokupio sam sa njegovog „fejsa“.

Iz prethodnog dela mog berlinskog izleta mogli ste da vidite da sam najpre ja „zakazao" kod muzike (nisam je na vreme pripremio). Da je Marfi čuo još i ovo sa kamerom na mobilnom, izašao bi na peron berlinskog metroa da sačeka treći maler i da mi isti donese. Da se ja ne deranžiram. Ali, tu je bio kraj malerima. Dalje je postojalo samo neprekinuto uživanje.

nastaviće se

(ceo tekst - sva tri dela zajedno - možete pročitati ovde)

„Svrbi me put pod nogama“, napisao sam školskoj drugarici. Pozvala me da sa njenim društvom skoknem do Austrije, a meni konačno „baš sve leglo“ tako da mogu da putujem. Ili skoro sve. Putnik u meni se obradovao da ga neko probudi posle toliko vremena. Mene je već odavno prestao da sluša. Sto puta sam ga budio lažnim uzbunama. Gubljenje vremena je da objašnjavam sebi (tj putniku u sebi) „zašto ne sada?“ kada god je to sada zvalo na put.

Te večeri imao sam skoro sve što je trebalo za put. Skoro da bih se zaleteo još sa stolice i to uključenog kompjutera da krenem put Austrije (šta ima veze što je drugarica rekla da je to „tek tamo krajem oktobra“) - sebe sam već video u autobusu koji vozi prema Beču. Čak i ono što nam je uvek ali-posle-svakog-ali radilo je za mene - pare je, doduše, trebalo da odu za put u Hrvatsku, ali ko mari za tako sitne stvari kao što je iznenadna promena destinacije.

Najbitnije je bilo da sam rešio. Šta ima veze što sam od pasoša imao samo malo „p“. Imao bih ga do sada sigurno, ali otkako sam počeo da maštam o putovanju preko granice (2004-te kad sam počeo da radim), krenulo je šaputanje o menjanju pasoša,... I zašto bih onda na period „samo što nije“ vadio dokument koji važi deset godina? Još dodati vize na celu priču - „mnogo je, kume“. Pad viza me dočekao već „pečenog“. Stvarno, već sam kovao planove o Mađarskoj (najbliža je, a i kažu da violine tamo zvuče najlepše), Hrvatskoj (Makarska mi je ostala u najlepšoj uspomeni...), Sarajevu... i tako bukvalno izmišljao kao razmaženo derište. Maštarije su imale ipak okvir koji sam davno napravio: „voleo bih da obiđem sve zemlje Austro-Ugarskog carstva“. Hmmm, pa nije to baš mali broj zemalja, Ipak, nije da nisam suzio izbor.

Već sutradan po pozivu drugarice krenuo sam u „osvajanje pasoša“. Prvi korak je na mene ostavio utisak koji sam vrlo dugo smatrao „utiskom poslednjih milion godina“; ko je imao posla sa administacijom tamo negde 2004-te, ne može da ne prepričava činjenicu da za pasoš sve sa propratnim dokumentima treba tri odlaska u državne ustanove. Tamo gde nema zakazivnja, čeka se deset minuta. Tamo gde je zakazano, ulazite odmah. Šta sve pamtim od pre neke godine...

Kao što piše ispod gornjeg linka, destinacija se od Austrije preko Mađarske pretvorila u Berlin. Ali ja sam hteo da putujem.

Putovanje je bilo sve bliže i bliže. I kad nemam pametna posla osim pripremanja, onda zaposlim mozak da razmišlja. O svemu. I da se seća. Pa, na primer: ideja o putovanju noću mi se ispočetka nije svidela jer za mene nema spavanja u autobusu (ne, jednostavno ne mogu). Mogu da ne jedem, ali ne mogu da ne spavam, na primer. Dalje, voleo sam da vidim kuda sve to prolazimo, ali je brat rekao da idemo auto-putem i da osim benzinskih pumpi ništa ne bih ni video. Znači, neću ništa propustiti. Drugi problem je bio: šta posle neprospavane noći?

„Jednom se prelazi granica prvi put u životu“ - mislio sam. „Ima da izdržim“. Znao sam da je to značilo hod spavajući, da to znači ne prepoznavati „ni gde je levo“. Ali izazov je izazov.

I tako, o svim pametnim, a ponajviše onim drugim stvarima, čovek razmišlja samo dok ne krene. Čim je autobus krenuo, sve o čemu sam razmišljao je da ću za nekoliko sati biti na ganici. Konačno. Prvi put u životu. Klinci sa koima sam radio bi rekli da sam već one godine kad sam prvi put bio u Sarajevu prešao granicu, ali, tada je to bila jedna zemlja...

Prvom prelasku granice povela nas je grupa „Prodigy“. Ustvari, posle sam gledao na netu: to i nije bila sve grupa „Prodigy“, ali se sve to uklapalo u uživanje. Pravo osveženje na ovom putovanju je bilo saznanje da nas neće uveseljavati sedamstomilijarditi miks svima-drage-omiljene ex-yu muzike. E, ljudi, ne mogu više! Pa to jeste muzika moje mladosti, ali što je mnogo mnogo je. Ja sam je zaista sit, i retko šta bi moglo da me baš obraduje sa ex-yu scene. Mogu da je slušam, ali ne mogu da uživam. Za divno čudo, nije bilo ni one muzike koju „niko ne voli ali su svi čuli za nju“ (kao što reality show programe niko ne gleda, a svi znaju o čemu se radi). I eto, da me neko pitao, bolje ne bi izabrao od „Prodigy“ i sličnih njima. Toga što sam imao muziku u mobilnom (jednu jedinu pesmu) želeo sam da se ne sećam da ne bih kvario raspoloženje. Granica i mrak vodili su mrtvu trku ko će pre. Na cilj su stigli u isto vreme.

Prva poruka sa mađarske strane granice otišla je bratu (još me držao srpski operater): „Mali čovek prešo peko crte“. Slikao sam i nekakav motel na mađarskoj granici mobilnim telefonom. Kamera je tada još uvek radila. Sneg je padao a bilo je zima. Sada kad sam ovde znam da ako mi samo zatreba malo uspomene na granične prelaze, odem do prve benzinske pumpe. Zaista tako izgledaju i preko grane. OK, možda malo prostranije izgledaju one van, ali za memory refresh su dobre i ove „domaće“.

Pauza na mađarkom

Kaže se nekako, nemam pojma kako. Nije bilo nikoga ni da pitam niti me zanimalo. Zanimalo me samo da što bolje udahnem miris preko granice. A napolju je bila takva zima, kakvu ove zime nisam još osetio. Proradili mi sinusi, što se nije desilo odavno. Sneg je padao, a bilo je hladno - čak ledeno (zna li ovaj mađarski sneg da kad kod nas u Srbiji pada nije hladno?). Znači, baš se ne šali. Eto kad nešto želite sto godina i onda vam se to ostvari, emotivni naboj je neverovatan. Koga briga za zimu, a bila je baš da se pamti. I hteo sam da mi prvi iskorak u stranoj zemlji ostane u mobilnom (Nil Armstrong? Pa, moglo bi se reći). Slikao sam motel na granici. Ko mi je prijatelj na fejsu, taj motel može i da vidi. Doduše, samo svetleću reklamu od istog. Još je bilo rano za pivo, mada je bilo vremena. Kupio sam valjda neke grisine. Čisto da imam suvenir sa mađarske granice (koji sam kasnije pojeo)

Odmah iza mađarske granice ponovo sam se setio brata: stvarno smo malo-malo pa nailazili na benzinske pumpe. Činilo mi se da ih je bilo više nego barela svetskih zaliha nafte, uključujući i američke u Pacifiku. Hvala Bogu da nismo stajali na svakoj. Umesto toga, stajali smo na svakih pet sati. To se otprilike poklapalo sa mojim krizama koje bi mogle da me odvedu u san. U mučenje bolje reći. Zadnje sedište u autobusu ako ste opkoljeni sa obe strane putnicima, nije za spavanje. Izlazak na svež vazduh mi je ulivao novu energiju da se borim sa snom.

Gde se nalazimo mogao sam da znam samo po identifikatoru na mobilnom. Ovaj je manjao operatere koji su me u rominugu preuzimali, pa tako nekako sam uvek znao gde smo. Mada, ni mobilnom nije bilo svaku verovati: prema mojoj motoroli, bili smo i u Austriji, što nije bilo tačno. Tačno je bilo verovatno da smo bili blizu granice sa Austrijom, a šta znaju talasi šta je administrativna granica?! Pošto moj operater u Srbiji nema "cell info display", a roming partneri u Češkoj i Slovačkoj imaju, bilo mi je zanimljivo da čitam imena mesta kroz koja smo prolazili u ove dve zemlje. Nisam zapisivao, to bi mi bilo trošenje izuzetno dragocenih zaliha energije, koje sam čuvao. Nešto verovatno kao što se u pustinji čuvaju zalihe vode.

Autobus je već spavao napojen kafama i sokovima, i najeden grisina-grickalicama kupljenim na granici. Ja sam se za to vreme borio sa snom ignorisanjem opšteg snevanja; na spratu niste mogli da nađete budnog putnika. Nešto sa čime se i danas teško borim je boravak u sobi u kojoj neko drugi spava. Odmah mi se prispi, bez obzira da li (bi) mi se zaista spava(lo). Šta raditi u takvom mraku, bez muzike koju su isključili da ne smeta pospanima? Pitanje ima isti odgovor kao i ono šta raditi dok na fakultetu čekate profesora za konsultacije; ko je završio neku višu ili visoku školu, pored diplome koju je zaradio, nosi i još jednu, a to je „inženjer za prekraćivanje čekanja“. E na ovu diplomu sam veoma ponosan, jer to znanje primenjujem za sada ako ne češće, a onda makar ravnopravno sa onim za šta sam stekao diplomu više škole.

„Cell info display“ u Mađarskoj nije radio, tako da sam jedino znao da je Mađarska: Hteo sam da što više gledam kroz prozor kuda to idemo. Uskoro sam se našao u jednom stanju koje poznajem od ranije: nekad kad sam morao da budem pod raznim anestezijama, „igrao sam se“ koliko dugo mogu da izdržim da ne zaspim. Sada sam uporno pokušavao da gledam kroz prozor, da prepoznajem objekte, kuće... bili su sve crnji i sve sličniji mraku, dok i sami nisu postali mrak. Činjenicu da ćemo proći kroz Prag (a reče neko da smo i tuda prolazili) a neću ga videti sam sažvakao - čeka nas Berlin. Mesta koja smo prolazili imala su nekako baš draga imena, ličila su mi na ona koja bi bake na selu izmišljale kada bi vaam pričale bajke o princezama preko sedam mora...

Pauze su bile redovne, kao što sam već rekao. Možda mi se činilo ponekad da ne bih baš morao da izađem, ali sam se vodio rečenicom: ako ti ne treba odmor sada, višak odmora stavljaj u džepove i čuvaj kad ti bude trebao a ne budeš mogao da ga dobiješ. Dakle, bio sam sam-svoj-akumulator. Lekciju o tome kako se baterijama svakim novim punjenjem energije smanjuje moć prihvatanja iste, proverio sam na ličnom primeru - bio sam „akumulator“, koji se svakim novim punjenjem baterija sve manje punio, a sve brže praznio. Berln je bio sve bliže.

Zemlje su se relativno brzo smenjivale (relativno, zapamtite tu reč). Svaki od graničnih prelaza sam video osim poslednjeg - između Češke i Nemačke. A taj sam samo čekao da bih počeo da očekujem kraj. Ili me već snaga izdavala, ili je nestrpljenje mrvilo sve one svežnjeve energije sakupljane na pauzamasačuvane za „crne sate“: Za nekoliko polusatnih intervala trebalo je da stignemo u Berliin.

(nastaviće se)

(ceo tekst - sva tri dela zajedno - možete pročitati ovde)

„I možeš da pratiš oba telefona?“
„Mogu!“

Meni to bilo čudno. Kako da nosim dva telefona, pa treba da znam koji mi je za šta, koga imam ovde a koga tamo; imao sam puno razloga za nemati više od jednog mobilnog. „Da me neko pitao, ni ovaj jedan ne bih imao“, voleo sam da kažem početkom 2004-te kad sam dobio prvu „Motorolu“ službeno.

Istorija mojih mobilnih telefona je uglavnom već „ispreglabana“. „Nokia“ posle ukradene „Nokije" mi je, kao i njena prethodnica, stvarno služila kao pokretna arhiva i dnevnik kad sam gde i šta radio, kome šta obećao... Mnogo kasno, skoro pred sam kraj njenog života, nju-posle-nje sam upotrebljavao i za internet. Isekao sebi parče omiljene pesme od NIka Kejva, „šibnuo“ to na internet, pa „svukao“ u telefon. I onaj klavirski rif pesme „Do You Love me?“ je javljao da me neko zove na telefon.

Ali: malo zub vremena, malo „čačanska kaldrma“ (ovo shvatite uslovno, to je sintagma koju stari Čačani vole da koriste), tek telefon je počeo da „štuca“. Ni sam ne znam koliko mi je puta ispa(da)o. Da je mene neko tresnuo o zemlju toliko puta, ne bih štucao - ujedao bih. To što je bivao prepunjen sam rešio, samo nikako nisam mogao da rešim kako da se telefon malo brže dovede u radno stanje. Ne priznajem godine, jer nisu mu bile ni tri, a i da jesu... Poslednje što se „budilo“ su poruke. Trpeo sam i to, ali samo na rok „do prve sledeće prilike“, koja nikako da dođe. Kao što sam nekad ispitivao granice izdržljivosti u skladištenju poruka (neke su zaista bile više nego nepotrebne), tako sam i sad odlučio: „Nema novog mobilnog dok se ovaj zaista fizički ne ugasi da više ne može ni da bekne“. Naravno, to neće doći skoro - misliio sam. Petnaest minuta do „podizanja“ poruka mi nije smetalo toliko da ne mogu da dišem (do sledeće prilike, je l' tako).

I, dakle, „fizičko gašenje“

Telefon je zazvonio nasred ulice. „Klik na zelenu slušalicu“ - ništa. Još jednom - i još jednom ništa. A telefon, zvoni li, zvoni - „ko srećan“, rekli bi u ovim krajevima! „Tražili ste, gledajte!“ - pomislio sam. Izgleda da „crkava“. Lako sam se objasnio sa pozivaocem, ali tek pošto smo se sreli licem u lice. Starina 2610 je počela da se ponaša kao da joj je 2610 godina. Gasila se sama od sebe, podizala ponovo; naravno, kad se podigne, poruke čekaju još dvadesetak minuta, i tako u krug; ponekad se krugovi razbroje na parove (kao u vojsci): prvi, drugi, prvi drugi... po nekoliko puta.

Novi mobilni je mogao biti bilo koji da samo nekoliko dana ranije nisam nekog drugog (moju majku) savetovao da kupi „Motorolu“, jer „prva ljubav zaborava nema“. Mobilni koji je kupila meni se isto strašno svideo (ustvari, ja joj kupio), pa se tako i ja vratih „Motoroli“. „Majka mudrosti“ (Opreznost, je l tako) nije nadjačala moju želju da što pre rešim pitanje svog mobilnog, pa sam tako sebi stvorio golemi problem.

Hoću internet na telefonu. Ne da bih otvarao „fejs“, nego da bih skinuo melodiju kojom hoću da mi „sviraju“ zvono i poruke. Hoću istog onog Kejva kojim je zvonila 2610. E ali, moj provajder, a verujem i svi ostali, nema automatska podešavanja za Motorole. Za razliku od mog, provajder moje majke ima tehničara koji može da napravi internet i u aparatu za „espresso“. Uradio je to za moju majku odmah, dok su se ovi moji mučili i mučili i mučili, da bi mi na kraju dali nekih listova sa sličnim modelima Motorola, pa da probam sam. Bilo mi stvarno došlo da bacim sve dođavola (mislim na staru karticu), da se vratim svom prethodnom operateru (ovome što montira internet i u pegle). Osećao sam se kao štrumpf kome Gurko da poklon koji mu eksplodira u ruci, a Gurko uzvikne: „Iznenađeee-njeee“!

Internet mi je podesio majstor kod koga sam kupio mobilni. To je bila poslednja varijanta pre nego što bih zaista promenio operatera. Promena operatera mi nije problem. Problem je da „pohvatam“ kome sve moram da kažem da sam promenio broj. I onda se desilo da od dva telefona jedan služi isključivo kao arhiva.

I da. Eto sad ja imam dva telefona, kao onaj prijatelj s početka priče, kome sam se čudio. Doduše, još nemam i dve kartice, ali i to će biti. Starina 2610 služi kao magacin bitnih detalja, dakle samo kao skladište. Ovo me podsetilo opet na moje bivše radno mesto. Od svih Macintosha koje smo imali, jedan je baš bio u lošem stanju. Nije mogao da uđe ni u jednu aplikaciju; ako ga „pipneš“, na svakih nekoliko minuta je slao poruku „You have to restart your computer“; baš zbog tog računara sam smislio taktiku za klince: „deco, bez suvišnih klikova“. Ako za šest godina nisam naučio ništa o Mekintošima, naučio sam da ih reinstaliram. Rekoše Šveđani da tog „iznemoglog starca“ koristimo samo za čuvanje podataka. Ali, čak i skladište je za njega bilo poduhvat. Moja stara Nokia je otprilike u „za lek“ (što u mom gradu znači isto što i „za dlaku“) boljem stanju.

Dakle, penzionisao sam Nokiju. Uključim je nekad ili nikad. A kad dobije karticu, i ja ću biti čovek sa dva mobilna u pravom smislu te reči. Ne raduje me bogzna kako, ali valjda ću se navići. Ipak će to biti veoma, veoma privremeno i za najuži krug ljudi. No, o tome priča tek sledi. Novu „Motorolu“ sam već podesio da zvoni kako sam želeo, a i poruke se javljaju takođe po mojoj želji.