Odavno već, Nova godina je prošla, ali neke detalje ne bih voleo da ostavim nenapisanim. Ima i ono čuveno „Šta je bilo posle?“ Za to, valjda nikad nije nevreme, a i ako jeste, Nova godina će do 2012-te sigurno doći ponovo. Malo šale za početak. Surova? Pa, baš takvu i volim.

Možda bi roditelji blogeri koji imaju decu školarce trebalo da stave šifru na ovaj tekst kad ga objavim. Da se deca ne uče kako ne treba. Da ne prevrćem po tekstovima, čini mi se da sam još u jednom isto ovo napisao. Vrlo teško ćete deci objasniti da onako kako se ponaša za Novu godinu ne treba da se ponaša i radnim danima, da se noć za dan menja samo u „najluđoj noći“, a da je „fora“ za prilagođavanje najviše dva dana. Deca su mlada - kod njih to ide za jedan dan. A možda nije to - možda su naviknuti na takav ritam jer izlaze do ranih jutarnjih sati. Ko bi znao...

Niko ne slavi Novu godinu više od tri dana. Ja sam novogodišnji režim zadržao još neko vreme, dok sam bio u Beogradu. Iz mesta sam „sažvakao“ vremensku razliku između prazničnih i običnih dana; bez obzira što sam zaspao u 5 ujutro, probudio sam se oko deset. Srećan što je sve prošlo potpuno bezbolno, nastavio sam da spavam. Ovo liči na priču kad držite dijetu neko vreme veoma disciplinovano, potom stanete na vagu, vidite da su rezultati vrlo povoljni i u to ime se „oderete“ od hrane. Nisam bio jedini u tom stanu, a ostali su spavali. Da ne bih uznemiravao, imao sam izbor: ćutati, hodati i misliti na prstima, ili spavati. A na samo par desetina centimetara od mene Nj. V. Laptop. Sa internetom. Pošto mi je sledećeg dana otkrivena tajna logovanja, više mi nije bilo bitno ko spava, a ko ne.

Moje kretanje po Beogradu je veoma ograničeno. Tako se nekako desi da čim se opustim u jednom delu grada u kome brat stanuje (čim umem sam da pređem ulicu), on promeni stan. Ovde gde je sada, bio sam prvi put za ovu Novu godinu. I naravno - iz kuće ni makac sam. U nekoliko rečenica ovo bi mogla da bude i moja isprika svima kojima se nisam javio dok sam bio u Beogradu.

Popuniti slobodno vreme, ili obogaćivanje odmora ako više volite, je presudni detalj ako želite da na pitanje: „Kako si se proveo?“, ne slegnete ramenima, napravite „testerasta usta“ ili zevnete dosadno. Pogađate – lap top i adsl. Baš sam se patio, zar ne? Ne može se reći da mi je teško palo.

Ako želite da se odmorite, molimo vas izgubite sat

Za skoro sedam dana u Beogradu mogu reći da se i nisam nagledao dana. Izlasci su bili večernji, jer preko dana sam uglavnom bio sam. „S cigaretom“, kaže jedna čuvena pušačka izreka, „nisi sam“. Ja sam nepušač, pa je prema ovoj izreci, trebalo da znači da sam bio poprilično usamljen. No, burazov laptop i adsl su učinili da ne moram „pod stare dane“ da se upoznajem sa cigaretom .

I da. Odmah sam se setio online radija. Ona moja stalna još iz Čačka je šljakala, ali blizina Vojvodine je učinila da se vratim nekim starim vojvođanskim radio stanicama. Ne znam slučaj da je još neko pravio plej listu radio stanica, ali evo jednog „primerka“: Tri iz ovog teksta su činile tu plej listu. Tako se sve namestilo za pisanje bloga. I zamalo da sam i pisao. Falilo je nekih detalja – razmažen sam ja kad se radi o pisanju. Tačnije, razmazilo me poslendjih dve i po godine.

Hrvati su baš preslušavali listu "300 najboljih svih vremena", koje su birali mesecima unazad. Zanimljiva lista, ali daleko manje autora nego što je brojka od trista. Ovako je izgledala moja plej lista:

• Radio „Antena“, Zagreb

• Radio „021“, Novi Sad

• Radio „Sajam“, Novi Sad

Redosled je nebitan. Kasnije se ovom spisku pridružila i

• Lista 300 najboljih pesama svih vremena na zagrebačkoj "Anteni"

Ono što me bukvalno svakog dana fasciniralo je pogled kroz prozor. Ma kada pogledao, nebo je bilo mračno. Ceo dan mi je prolazio ispred laptopa, a da to nisam ni osetio. Nije to bio zamor, jer nisam bio opterećen brigama koje sam ostavio u Čačku, nisam bio opterećen satom, a to je jedan od glavnih razloga napetosti. Na odmoru bilo kakve vrste, ne gledam na sat!

Ako su mi dani i prolazili „uzalud“ (a ne može biti uzalud ako se odmorite), noći su bile dinamične. Susreti sa prijateljima ili jednostavno gluvarenje. Nemam pojma kako tako brzo dođe pet ujutro. Isto kao i što ne znam zašto je skoro svaki moj pogled  na sat pokazivao vreme ne manje od osam uveče. I pošto mi nije bio logičan, rešio sam da se posvađam sa satom. 

Najvažnije je da se čovek ne umori od odmora. Ja nisam. Naprotiv, bilo je kao u velegradu, kao kod rodbine, kao sa prijateljima, kao za praznik. Za kraj malo ironije, ali mi Beograd, rodbina i prijatelji sigurno neće zameriti: bilo je, što reče Arsen Dedić u pesmi „Otkako te ne volim“: „... kao na slobodi“.

Ljude sam pojmio kao atmosferu, kao okolinu u kojoj se nalazim i u kojoj mi je lepo, kao nešto što je zaslužno za moje uživanje. Zato će možda biti materijalnih i nematerijalnih neistina u onome što se moglo čulima osetiti. Takozvano „slobodno sudijsko uverenje“.

Što se mene tiče, Nova godina je prošla čim sam došao iz Beograda, a to će reći šestog januara. Odavno se nisam tako lepo proveo. Nije mi provod da se „ubijem ko majka“, mada sam naučio da se provedem dobro i u takvom društvu, ako baš moram. Ovog puta nisam morao. Štaviše, kad smo kod pića, u novogodišnjoj noći nisam popio ni kap alkohola: ni u užem (rakija i njena „braća i sestre iz zemlje i inostranstva“) ni u širem smislu (pivo, za koje ćete po potrebi čuti da jeste, odnosno nije alkohol; za mene jeste - ja se napijem). Otkako sam počeo na prvi pogled svojeglavo da odbijam alkohol, često bivam akterom jedne scene, koja mi se desila već na beogradskoj autobuskoj stanici: konobara (ili onih koji se tako osećaju) koji se podsmevaju manje ili više otvoreno, kada kažem da bih da pijem nešto negazirano i bez alkohola. Ne, ne uzbuđujem se. Naprotiv - baš me zabavlja.

*        *        *        *        *

Kao još malo pa duplo punoletan, ove godine sam prvi put Novu godinu čekao na ulici - na beogradskim ulicama, da budem precizniji. One u centru što se ukrštaju, pa jedna od njih „Knez Mihajlova“, a druga... e, pa mnogo tražite; I Željko Joksimović pevao, i to je ječalo, odzvanjalo, pa se činilo da peva na dva mesta u isto vreme. Nisam ga slušao više nego što je sam ulazio u uši. I nije povod za lep provod bio Željko. Društvo je bilo povod. Mada sam ih skoro sve video prvi put u životu, nije bilo šanse da bude loše. Stari ljudi bi rekli: da ih slušam pa da ozdravim. Uz prijatelje se može i ćutati a da to bude opuštajuće.

Beograd je za doček, pretpostavljam, uvek isti. Ovakav kao što je bio ove godine. Hiljade ljudi na ulici, skoro matematički podeljeni po pola u dva smera i moja opsesija utapanja u more još malo pa potpuno nepoznatih ljudi. Proleće 31-vog u decembru. Skoro kao kod Džonija. Znam filmofile koji bi mogli da uporede tu gužvu sa nekim čuvenim masovnim scenama. Ja filmove ne gledam; pao mi je na pamet spot za Queen-ovu „Under pressore“ i „reka ljudi“ u tom spotu. Filmofil na koga sam mislio malopre zna da kaže da su i u tom spotu kadrovi iz nekog filma, Nova godina na ulici. Ovakvu bih je čekao svakih petnaest dana. Vatromet koji bih u poređenju sa onima koje sam do sada gledao, trebalo da pišem „velikim V“.

„Drugo poluvreme“ je „odigrano“ na „zatvorenom terenu“, što će reći - u privatnom stanu. Nas, ako se dobro sećam devetoro, je ušlo na žurku u zabuni domaćina da će nas koji dolazimo biti (samo?) dvoje. U stanu je bilo toliko njih da se nas devetoro nismo ni primećivali. Ovo je možda subjektivni osećaj, no u prenošenju subjektivnih impresija, autor je uvek u pravu. Za netačan podatak piskarala imaju ispriku kojoj se nikada ne protivreči - umetnička sloboda. NIje, dakle, moralo biti nas devet, nije moralo tih „devet“ biti „mrva“, ali „pisac“ je tako video, (tako zamislio?).

Gužve mi odavno već nisu nepoznate. Sa gužvom, manjom ili većom, srećem se svakodnevno na poslu. U ovoj na dočeku sam mogao bezrezervno da uživam, jer nju ne moram da kontrolišem, za razliku od one na poslu. Oscilovanje između dve sobe sa različitom ponudom: jedna za ljubitelje one muzike koju jednim imenom zovem trance da (se) ne  bih zamarao detaljima, i druga gde je bilo i malo čvršćeg zvuka, Nije bilo nezaniimljivo ni u jednoj, tako da sam u pravom smislu te reči „oscilovao“ između ove dve sobe.

Puno ljudi puno nepoznatih faca - pa, zar nije to definicija pojma „utopiti se“? Istina, može se pronaći poneka „hrid“ u vidu poznatog. Ma tu su svi oni negde, ako mi zatreba(ju). E ali ono što je isključivo moja specijalnost (nisam stigao da patentiram) je da od poznatih pravim nepoznate ljude - da se ne sećam ranijih poznanstava. Ne prepoznajem ljude koje dugo ne srećem. To mi, recimo, ni posao nije pomogao da naučim. I tamo dolazilo puno dece, ali nekima nisam mogao da zapamtim imena vrlo dugo. „Ja sam jedan, a vas je 'milion' - razumite me“. I klinci razumeju. Srećna okolnost na dočeku je verovatno bila što su ljudi došli (da budu) veseli. Da sam regularnom danima nekome rekao da ga ne pamtim, Bog zna šta bi me sačekalo.

Vreme nije bilo relevantno, na sat nisam pogledao nijednom, a verujem niko od nas. Sitni jutarnji sati su dolazili neprimećeno. Jedan od njih me već zatekao u krevetu. „Zar je već...?“ - mislio sam. Napolju se svitalo.

Ne bih ni znao koliko je Madona asocijacija na mene ili ja na Madonu na ovom blogu. Kralj Pajaca me poprilično, i mogu da kažem prijatno, iznenadio. Štaviše, ne bih znao ni da neko ima o Madoni da kaže išta lepo.

Dakle, Kralju, preduhitrio si me. Svakako bih ovo napisao, ali ne sada. Pa, da krenemo.

Promenih nekoliko templejtova na svom blogu, što je ostalo nezapaženo, valjda zato što sam ih menjao jako davno, tek počevši da pišem blog. Poslednji je jako dugo bio u svojoj osnovnoj crnoj boji sa svećom gore desno. Crnu nisam odabrao slučajno – crno je moja boja. No, počeo sam da pogletkujem druge blogove, a na jednom – blogu „vijerne ljube Anrijeve“ mi se svidela ideja da pozadina bude slika nekoga koga volim. I počelo je traganje za Madonom. Konkurencija je bila više nego oštra, a nisam ni znao kako da dodam sliku, dok mi nije pomogla ekipa iz tadašnjeg MB tima. Nacrtali ljudi kako treba da se promeni, i ja promenio. Naravno da sam kasnije „čačkao“ sam pa kvario, ali copy/paste je najzahvalnija kombinacija u tekst editorima isto kao cancel u čitavoj IT tehnologiji – ništa nisam pokvario.

Prethodna slika Madone je pobedila zato što ima najbolju kombinaciju plave i nijansi crvene, što se Madonine oči (ono što kod nje nikada neće ostariti) tako lepo smeju (da, da, da – smeju se beskompromisno, skriveno, ali dobronamerno – tako makar meni izgleda). Imalo je i drugih slika, ali je ova ostavila najlepši utisak na mene.

A onda prođe zaslepljenost, pa počnete da primećujete photoshop face, šminku koja se razliva (možda samo u glavi posmatrača), pa poželite da promenite sliku.

Opet „audicija“, ali „dok žiri zaseda“, valja imati nešto umesto prazne pozadine. Pa sam tražio neku mesečinu, našao i zaključio da je depresivno. Zatim sam tražio neku šumu, pa prolećni, pa jesenji pejzaž, pa sam ukucao dragi-Bog-zna šta, i dobio sliku koju ćete gledati još malo, dok je ne zamenim.

I eto, dakle, nisam se odrekao Madone (ona i ako je folirantkinja, kao što kažu – nije niti jedina, niti najveća); kako je Kralj Pajaca primetio ima lepe oči, a ja bih dodao najlepše oči na svetu. Na to uvek „padnem“. I „padaću“.

Volim prirodu, naravno. Šume i parkove najviše. Ali, Madona je Madona. (Mad Donna, kako volim da kažem). I eto, zato nema Madone. Ali će je biti, makar u srcu.

Umesto Madone, jedino bi mogla da dođe u obzir Marina Perazić, kako je lepo zapazio Kralj Pajaca. Marina je jedna posebna priča u mom životu, koju još ne umem da ispričam, Ko zna, možda jednog dana...

A možda i na mom blogu pobedi Madonu? Ko zna, možda jednog dana...

Asteriks u našoj priči

Nego, imam jednu ideju:

Asteriksovo pleme je biralo vođu tako što napune glasačku kutiju glasovima, onda je bace u reku, a vođu izaberu tako što se potuku, pa ko je najjači, biće vođa.

Zanima me koga biste vi izabrali u mom slučaju: Madonu ili Marinu Perazić? Vi kao i Gali izaberite, a ja to neću uvažiti, nego ću izabrati koga hoću. Ipak, zanima me vaše mišljenje.

E pa definitvno ima nešto „iznad nas“. Danas sam pričao sa njom koja me uvek zezala što volim da slušam Zoricu Kondžu. Pričala je („fesbukovala“ ili "fejsbučila") s posla (radi prvu smenu); ja danas na poslu slušao online radio - moj prvi klik na brzom netu. Pustili Zoricu Kondžu. A pretežno išao Nik Kejv koga s vremena na vreme prekidaju neki drugi (PJ Harvey, pa i Zorica Kondža, recimo, koja je delimično „kriva“ što ovo pišem). Nika Kejva sam danas pre podne stavio na FB profil: „There ain't gonna rain anymore“. I kiša me ispratila na posao - kiša koju volim, na posao koji obožavam.

Vreme moje prijateljice je bilo vreme kad smo jurili ploče, kasete, slušali radio, žicali cigare, pili pivo ispred „Bedaka“, pili dva sata jednu kafu u „Kralju“, pravili se da znamo da gledamo u šolju (ja se pravio, drugi su i znali ponešto). Sad imamo internet, pa su mnogi snovi postali java - kolekcionarstvo se pretvorilo u megabite-po-sekundi. E zbog toga je internetu veliko hvala. I sad uživamo sa manje truda, ali ne sa manje zadovoljstva (ako ne teramo mak na konac). Govorim iz prve ruke, ja sam (uglavnom bivši) kolekcionar.

Mada je Kondža već odavno otpevala i na radiju koji slušam i večeras dok pišem, ide jedna pesma pa P.J, Harvey. pa jedna pa Nik Kejv (ili nekako slično, ali fantastično) i tako u krug, ostavljam ovde baš Zoricu Kondžu zbog prijateljice koja mi je ulepšala dan, zbog prijateljice zbog koje volim Fejsbuk, zbog prijateljice zbog kakvih Fejsbuk i postoji.

Nešto iznad nas je danas spojilo sve u jednu priču. I hteo sam da ostane ovde.

Tamo odakle sam pisao post za danas nije mogao da se postavi spot. I zato sam post skinuo, ali ostao je trag. Izvinjavam se se svima koji su kliknuli.

Pa, eto. Osamnaest godina je prošlo otkako Queen ne postoji. Ali, imamo čega da se sećamo. Itekako imamo. Uživajte! Ako se ne pojavi spot, dole je adresa. pa kopirajte i pejstujte,... ma, znate vi već......

Moj prvi kontakt sa radiom se desio verovatno i ne znajući o čemu se radi. Pamtim dedin stari „Calipso boy“, pa onda jedan radio za koji je baka pričala da je moj drugi deda izneo iz rata; danas taj radio stoji kao ukras u našem stanu (znate onu foru, radio a na njemu obavezno šustikla – detalj kojim čuvamo uspomene na stara vremena kada se to moglo videti gotovo u svakoj kući). Probao tata da ga osposobi, ali majstor kaže da bi bila „skuplja pita od tepsije“. Lepo stoji šustikla i na radiju koji ne radi.

Na tom „ratnom“ kao i na „Kalipsu“ voleo sam da „češljam skalu“ i recimo uživam u onom zvuku kada tražite radio stanice na srednjim talasima, zvuku koji liči na pisak radio-stanica iz partizanskih filmova. Negde pri vrhu skale, dva puta se taj pisak pretvara u šum radio-stanice koju možete čuti, ali jako slabog signala. Jedan je bio Radio Zagreb, a drugi Radio Ljubljana. Ljubljana je spunjavala muzičke želje, što će kasnje postati moja opsesija. Radio Beograd na srednjim talasima je mogao da se uhvati „i rukom“, pa ga je baka slušala makar zbog Petra Slovenskog i Srbe Milina. „Karavan“ - odgovor je tačan.

Voleo sam da slušam baš te dve daleke radio stanice, da li zbog toga što su bile nepristupačnije (kao što nam je uvek zanmljivije ono što „rukom ne možemo dotaći“) ili zbog toga što se ipak govorilo malo drugačije nego u mojoj okolini. Kasnije bih možda to mogao da uporedim i sa umorom od slušanja uvek iste pesme ili muzike ma koliko je voleli). Program Radio Beograda sam već znao napamet.

Biće ipak da se radi o tome da me privlačilo ono što je daleko i manje-više nepoznato. Na severozapad bivše juge putujući, nisam stigao dalje od Makarske. Zagreb se samo slušao i to preko „Zelenog Megaherca“, a Ljubljanu preko narečene emisije koja ispunjava muzičke želje. I mada su se ukt radio stanice uvek bolje čule, te kratkotalasne i srednjetalasne su bile pomalo i stvar prestiža. Naročito kratkotalasne, jer tu skalu nije imao svaki rado-aparat. I zamislite sad onu sliku kad Lepi i Moke Pišonji i Žugi pričaju o strankinjama koje se negde tamo „praskaju pravo“; tako su meni pričali da ću sve te udaljene zvukove moći da čujem na kratkim talasima. No, džaba – jedan za to vreme „svemirski brod“ od radio aparata (sa kratkotalasnom skalom, dakako), ja sam „udesio“, jer sam stalno voleo nešto da „čačkam“. Sve što je kasnije moglo da se čuje je ukt. Udaljene radio stanice su postale neostvareni san dok nije došao internet.

Internetom sam upoznao one revolucionarne godine, kada se završni udarac MIloševiću tek budio – godina sa tri prevrnute šestice. Imati „dial up“ internet je bio pravi luksuz, ali kod brata u kancelariji jedne od „nato-plaćeničkih“ nevladinih organizacija bilo ga je non-stop. Tada sam prvi put video šta je ICQ, pa mi se svidelo. To je brat otvarao, a ja sam posmatrao sa strane. Nije mi rekao da može da se sluša radio preko neta. To sam otkrio sam.

Skoro prvi klik na brzom internetu kod kuće bio je na hrvatski radio „Student“. Kako mi je internet ispunio mnoge dečačke želje, i ova je bila na tom spisku. Uživao sam punim plućima; sa nešto preko trideset sam se osećao kao klinac u pubertetu, kome se odjednom otvaraju ona vrata koja je večno gledao zatvorenima za vreme „kad porasteš“.

Nedostatak entuzijazma tonaca je najveća i najdugotrajnija pandemija. Ona može i da ubije ljubav prema radiju, ako se isti pretvori u muzičku kutiju. Mnogi tonci na posao odlaze „za platu“ i pomalo im postane svejedno šta će svirati, pa se plej liste vrlo brzo provaljuju. I postaje dosadno. Zasitio sam se brzo jer me koncept „skoro-samo-muzika“ odavno ne privlači. Opet, Austro-Ugarska bi bila moja zemlja obećana da sam se rodio na vreme; kad je Mađarska „sa one strane“, u pomoć priskače Vojvodina, pa kreće prava „invazija“ na vojvođanske radio stanice. Slušao sam ih nekoliko: novosadskih i „pravih novosadskih“, nenovosadskih. I ponovo onaj zanos direktnog uključivanja u program, skoro pa da sam ponovo počeo sa manijakalnim zvanjem da bih čuo muzičku želju, da bih glasao ili se pohvalio da, iako iz Čačka, slušam njihov program u Novom Sadu, Zrenjaninu... Hiljadu puta sam sebi prebacio što sam takvo nešto sebi dozvolio još jako puno pre interneta; nisam se „navukao“ na „internet željoteku“ - jedna lokalna mi je bila nauk za ceo život davno pre interneta.

Mali veliki snob se navikao „pušit na original cigara“. Počelo da mi smeta to što je ton bio kao kod mono radio stanica, pa surfujući dalje „Austro-Ugarskom“, opet se obreh u Hrvatskoj. Sve poletno, sve leprša, ali i ovde ste mogli da provalite ne plej listu, već omiljene muzičare. Uzalud činjenica da volite neku muziku ako vam ona steže omču oko vrata. Promena, makar i povratak, ali tamo gde vrata niste zalupili i zauvek zatvorili. <<<<a kako zalupiti vrata jdnoj staroj, dobroj, velikodušnoj dami – Vojvodini?

Povratak Vojvodini bio je nešto najslađe, nešto što sam i uživo osetio vraćajući se na Palić, druge i za sada poslednje godine letovanja na Paliću. Tu ste i ne verujete svojim čulima. Ponovo udišete onaj isti vazduh pitajući se zar je moguće to ikada ostaviti. E nešto tako sam osetio i slušajući te vojvođanske radiostanice: sve je bilo na svom mestu kao kad sam otišao i sve me ponovo čekalo. Raširenih ruku, video sam. Sa iskustvom povratka neke je pojave, stvari, sredine lakše razumeti. Sada podsećam sebe na elektron u kovalentonj vezi. Sad sam malo ovde a malo tamo, svačiji pomalo a svoj u želji da putujem makar radijski u predele gde sam ili bio pa ostao deo mene ili u tamo gde bih želeo tek da budem.

Radio se provlači kroz mnoge što ispričane što neispričane priče. I sigurno ćete sličnu rečenicu naći i u nekim ranijim tekstovima. I budućim.

Lagao sam vas. „Erika“ nije devojka - „Erika“ je knjiga. I ne zove se „Erika“ nego se zove „Učini svetu na sopstvenu štetu“. Poklonio mi je Mungos. On je taj Prijatelj kome se obraćam. Ćutao sam skoro svima o ovoj varki. Rekao sam njemu odmah (svidelo mu se), a jednoj bogerki nekoliko meseci kasnije; Mungosa tada već nije bilo. Retko kad prozivam u svojim blogovima (ne računam linkove na tekstove); prozvao sam njega u jednom tekstu, a blogerku koja je čuvala tajnu o „Eriki“ prozvaću sada. Mila, faca si jer si čuvala tajnu o „Eriki“. Hvala ti zbog toga.

Koga mrzi da traži a ne morzi ga da čita, evo najkraćeg puta do „Erike“. Da, možda će se činiti da sam u komentarima odgovarao kao da je devojka u pitanju, ali sam se trudio da se ne stekne takav utisak.

Ta knjiga je najvrednije što mi je od Mungosa ostalo. Kišona sam posle čitao u još dve knjige i uvek ga čuvam kao „kviska“ - da podigne duh kad ovaj krene da (pro)pada. Mnoštvo zabeleženih mesta u Mungosovom poklonu me podseti kako se problemima može „prići iza leđa“ i tako ih pobediti, ili ih ismejati i naterati da se postide i pobegnu. Tekstom „Erika“ sam hteo da kažem hvala Mungosu.

Kako sam se tada zaprepastio kad sam na nekom blogu video da je Prijatelj otišao, tako me sad iznenadilo da je prošla cela godina. I ovakve će biti sve naredne. Bez njega, ali sa njim u mislima i sa njim u svemu što je iza sebe ostavio. Možda nemam neke jake reči, možda zvuče prazno, možda i ne zvuče, ali ja osećam da moram da ih kažem. Meni nedostaje.

Šesnaest je godina otkako sam završio „najbolju školu na svetu“. Ni danas se rečnik profesora nije promenio. I danas đacima koji posle jednog odgovaranja „uprskaju stvar“ pa se posle izvuku sledećeg puta kažu: „Popravio si utisak“.

„Meni je to prvi put da čujem“ - rekla je mama desetak godina pošto sam završio gimnaziju. Pričao sam o tome da mi je gimnazija bila velika trauma. Ne zbog toga što je nisam voleo. Naprotiv. Danas kažem da volim što sam je završio, ali ne i sa kim sam je učio. Ima li bolje potvrde od činjenice da sam, uprkos pozivu, propustio da odem na deset godina mature. Bilo je to nešto što sam obećao sebi po izlasku sa maturske večeri.

Počelo je da tuče „iz mesta“.

„Dobar dan, ja sam N., a čućete da me zovu Š.“ - rekla je razredna.

Nisam primetio reakciju mojih roditelja kad sam rekao ko mi je razredna. Čuo sam umesto toga da je jedan od moje braće kod nje polagao, a mislim i zbog nje ponavljao razred, a da se to desilo ovako:

Ona ide sa svojom „sveščicom“ i pita svakog časa. Jedan red, levu stranu jednog reda, desenu stranu... Mogli ste da odgovarate skoro svakog časa, mada je i u tom haosu, što reče neko, bilo nekakvog reda. Pita ona brata jednom, on ne zna; pita ga drugi put, on ne zna; pred treći put mu kaže da se javi sam, da ga ona ne proziva i zapreti da će mu to biti poslenji. Nije shvatio ozbiljno, nije se javio sam, pa je „upućen u avgust“. Uzalud se posle sam javljao svaki čas – karta za avgust je već čekirana. U avgustu, ako sam dobro zapamtio priču, zaradio je pravo da ponovo uči istu godinu. I to nije sve -morao je da se ispiše iz gimnazije da bi završio srednju. Možda su mi bile samo „velike oči“, ko bi to sad znao.

Minus na minus...

„To meni ne može da se desi“ - misliio sam, samo dva minuta pre nego što sam prvi put.izmucao ili gotovo oćutao ispitivanje. Istoriju kao predmet ni onako nisam voleo, stomak mi se dodatno prevrtao od nje. I ono što sam znao nisam mogao da kažem. Blokada. Prvi minus, ne ništa različit od minusa mnogih mojih drugova koji se nisu snašli. Nemam pojma šta sam odgovarao – koja je lekcija bila. Meni su iz storije bile sve iste. Ma i šta ima ko da me smara istorijom, kad sam, brate, „programer“, kako se skraćeno zvao moj smer. N. zvana Š. nije mislila tako.

Drugi minus mi je donela dinastija Nemanjića. I ne samo minus nego i „predavanje“ da to nikako nisam smeo da ne znam, da je to moja istorija, a začin je bio rečenica od koje sam se sledio: „Ako sledeći put ne budeš znao, više te neću pitati. Sledeći čas sam da se javiš...“. Ono da sam neodgovoran, neozbiljan, neradan što sam tada čuo o sebi, ne želim ni da pominjem. Na sve probleme koje sam imao u susretu sa gimnazijom, samo mi je još trebalo da me neko tako izvređa. Gimnazija je na razne načine spolja negovala dobar (?) glas o sebi, a ovo je, valjda, bio jedan od „unutrašnjih“ načina – da vas profesori izrešetaju i izvređaju s„za vaše dobro“. Eto, dakle, dođoh brzo do pred vrata gimnazije, da ih zatvorim sa spoljašnje strane, kako je govorio kasnije moj profesor sociologije na fakultetu.

Čini mi se da ta tri dana do sledećeg časa ništa drugo nisam učio osim istorije i dinastije Nemanjića. Ko je od kada do kad vladao je bio minimum. NIje mi ni trebalo ništa više da znam. Izgleeda da je razredna stvarno mislila da sam sve ono što je rekla. A ja se samo nisam dobro snašao u gimnaziji. Nisam imao vremena da razmišljam o tome;

•  

  Veliki župan Stefan Nemanja ....

•  

  Stefan Prvovenčani... i braća...

...

Sve ja to naučio, ma i otpozadi verovatno (nisam imao vremena da proveravam); vreme vladavine, šta je koji uradio za Srbiju... I došao je taj čas.

Razredna ulazi, a ja dižem ruku: ona upisuje čas i „kulira“ (nismo tada baš koristili taj izraz, a i da jesmo ko zna da li bi ga ona koristila).

„Videla sam da si se javio, pitaću te na kraju časa“

U neko doba (što je valjda bilo pred kraj časa), došao sam na red:

„E, a sad da vidimo kako si naučio to što je trebalo, reče upadljivo žmureći na oba oka (pogrešna dioptrija ili visok pritisak, Bog će znati).

Krenem ja da „štekćem rafalno“ sve ono što sam naučio. Ona samo sluša. Milsim da mi nije postavila nijedno pitanje. Na kraju je samo rekla

„Sad si popravio utisak“.

Ne da mi nije palo na pamet više da dođem nespreman, nego sam onoliko koliko da bude pristojno (za trojku) znao svakog časa. Što je bitnije, nisam morao da spremam ispisnicu iz gimnazije.

Epilog

Ko je mogao da se bavi istraživanjem u tim danima!? Istraživač bi otkrio ono što smo svi videli poslednjeg časa:

Moja razredna je te godine odrađivala svoju poslednju radnu – bila je pred penzijom. Pošto je tako, govorila je, da je ne bismo pamtili po lošem, rešila je da onima koji imaju između 2 i 3 da trojke, ali, kaže, da se ovi sa trojkama koji su ih zaslužili ne bi ljutili, i njima mora da poveća na trojke, ... I tako lančano. U tom lancu, ja sam zaradio četvorku.

„E, a oni koji imaju petice, njima ne mogu da dam više“. Oni će se ljutiti, je l tako?

Ko zna, možda me i ne bi baš ostavila za avgust. Što da ode u penziju sa jednim manje-više nesnalažljivim prvačićem na duši. Posle gimnazije sam je video samo jednom pre nego što joj je nestalo godina za brojanje.

Blogerko, hvala za inspiraciju.

I kako onda deca da vole jesen? Sve i da se ne polazi u školu, pa onda onaj miris peglanih školskih bluza koji nam se vraća, pa muka od sutrašnjeg (prvog) radnog dana - dakle sve i da toga nema, kako možete voleti jesen kad vam neko kao obavezni sastav na početku skoro svake školske godine da naslov teme za sastav iz srpskog koji glasi kao naslov ovog teksta? Ja sam se, kad sam bio đak (pa i student), pitao šta je to tako čarobno u jeseni kad moraš da kreneš u školu (ili da čekaš da vidiš da li si u milosti profe kod koga polažeš)? Ma koliko neki voleli školu, ipak je grč. Danas, verovatno ni oni koji ispituju ne idu u školu bez grča, a kamoli školarci, tj oni koji su ispitivani.

I kako onda deca da uživaju u jeseni? Ni studentima verovatno nije mnogo do uživanja u „zlatnim bojama jeseni koja dolazi u zlatnim kočijama“ (najogavnija rečenica o jeseni, ako se ja pitam). Trka za uslovom za upis sledeće godine je jedno od najstresnijih iskustava koja sam do sada imao, Mali je ovo blog koliko bih o tome mogao da pišem.

Da sam završio svoje studije u makar kroz iglene uši pristojnom roku, mogao bih da kažem da je jesen pravo uživanje kad nemate nekih velikih briga. E, da, tada bih čekao posao, mada ova rečenica može da šljaka i ako radite posao koji volite. Da, ja sam jedan od srećnika. O lepoti jeseni govorim sa stanovišta postviševekovnog studenta, po zanimanju matorog momka (reče mi jedna blogerka u komentaru „dečače“, što me toliko raznežilo, da sam prvi put u životu ironiju i cinizam na ovu temu „poslao u bioskop“ da se jedno drugom udvaraju dok uživam.

I stvarno je lepa. Ustvari, rekao bih jedina neokrnjena lepota tokom godine. „Staklena bašta“ je počela da „guta“ od zime. Skoro da je (zime) nema, pretvorena u proleće, ali u kome ne možemo uživati jer se nikad ne zna kad će da „zagudi“ (refleks „predozonskoprupičastih“ vremena). Osim toga, kakvo je to proleće bez visibabe, kukureka,...? Leto je odavno podivljalo progutalo dobar deo proleća, tako da je jesen ostala mesto za život. Ja je volim ne zato što je nestalo proleća, nego zato što ima purenjaka, zato što je šarena, a možda i zato što najviše podseća na mene iznutra.

Perfekcionisti će reći da je još leto kad deca polaze u školu, ali običan svet kaže da se u školu kreće "na jesen". Znači, nisam promašio temu.

Ima jedan suvenir devedesetih koji nose skoro svi klinci koji dolaze kod mene na internet. Vole da prave ne baš ugodne viceve na račun drugih vera, nacija, opredeljenja u bilo kom smislu. Zato ih ljubazno zamolim da taj suvenir ostave kod svojih kuća, ili ako baš ne mogu, neka ih ostave pred vratima mog radnog mesta. Ako ništa drugo, nominalno ovde dolaze deca koja rastu daleko od svojih domova jer su njihovi roditelji bili različiti. Bilo je, dakle, bitno odakle su im pređašnjih predaka preci. Zato je prva stvar koju sam imao na umu pre nego što je bilo ko zakucao na vrata besplatnog interneta da neću da čujem bilo kakvo ispitivanje tipa: „A ti si...?“ (stavite bilo koju veru, naciju, opredeljenje bilo koje vrste). Neki poslušaju, neki ne. Onima koji bi hteli da su face i pokažu da za njih ne važe pravila koja su njima nelogična, pokažem put napolje. Za takvo ponašanje ne postoji druga šansa.

Dakle, a ti si...?

Primetim ja da se klinci pogletkuju, ćućore nešto među sobom, ali niko da mi kaže šta se dešava. Tako nekoliko dana, a onda se jedan među njima osmelio: „A što ti ne daš da se pričaju ti vicevi? Mora da si i ti...“ Aha - znači tu smo! Da li je Vlade Hrvat, Musliman, Jevrejin ili jednostavno izbeglica? Najpre sam odgovarao na pitanja jednim odgovorom: „O tome neću da razgovaram.“ Ućutali su za trenutak. Onda je krenuo drugi talas priča koje deca donesu sa ulice, iz svojih porodica, školskih odmora, nažalost i sa časova. Najbolje upali priča da možda ja imam ujaka Musimana, možda mi je baba Jevrejka ili ujak Hrvat. Možda imam Jevreje u familiji? E, onda „znaju“ da ustvari, na neki način vređaju mene. I stanu, bolje reći ne krenu.

Stvarno nije hir. Čuo sam jedan katastrofalan vic od devojčice petnaestak godina stare, buduće majke svakako. Vic o Romima. Sledila bi vam se krv da ga ispričam, ali ne želim iz principa. Nisam se mnogo ubeđivao sa njom. „Nadam se da se više nikada nećemo videti ovde!“, bio je eufemizam za „Nemoj da sam te slučajno još jendom video ovde.“ Video sam lica ostale dece koja su bila tu. Znao sam da su i oni razumeli. Šta da je bio neki Rom tu kad je to rekla? Pretpostavljam da ne bi ni delila isti krov sa njima. Pretpostavjam isto tako da bi se već tada desilo ono što sam gledao i „gasio“ nekoliko godina kasnije: došli dvojica Roma na internet, i to su bila prva dva Roma kod mene na internetu; ono što sam video kad su ustali bilo je sramno ne za decu koja su akteri, već za njihove roditelje: niko od dece nije hteo da sedne na stolice gde su sedeli Romi; nije bilo teško to primetiti, a onda sam rekao: „Šta fali ovim stolicama?“ Više nikome nije palo na pamet da ne sedne.

Možda

Na licima ne piše koje smo nacije. Ima ipak „filozofa“ koji „po faci umeju nepogrešivo da procene“ ko je koje nacije. Takvima ne dam da primenjuju svoju veštinu. Jer, ko zna možda baš neki mali Musliman sedi tu i gleda „jutjub“, možda se plaši da to kaže, a i za njega je internet isto kao i za sve druge dečake i devojčice.

Šta čovek prvo potraži kad mu objasnite šta je to Google, tj šta je pretraživač, čemu služi? Neki ukucaju svoje ime. Ako imate „Fejs“, velika verovatnoća je da će vam se otvoriti vaš profil na istom. Nekad davno, kad sam ja prvi put „zaguglao“, nisam imao Fejsbuk (a ne znam ni da li je bilo „Fejsbuka“). E tad sam ukucao svoje ime u preraživač i: bilo mi je imenjaka i prezimenjaka, ali skoro „listom“ na stranicama sa ekstenzijama „hr“. Mora dakle, zaista da nam na čelu piše odakle smo i da sam ja decu bez razloga „cimao“, jer, mnogo je „mojih“ u Hrvatskoj. Mogao sam ovu lekciju da naučim još u srednjoj. Tada sam za drugove i drugarice iz odeljenja bio „ustaša“ (pisalo mi na licu?). Razlog: nisam hteo da pristanem da se odreknem hrvatskih, bosanskih (...) grupa koje volim. I te grupe su, dakako, tada „bile ustaške“. Oni koje danas zanima zašto ne dozvoljavam to što ne dozvoljavam devedesetprve se nisu ni rodili, neki su imali dve-tri godine, a neki se možda i sećaju. Poslednji možda i pamte, ali svim prethodno nabrojanim trebalo je da se ispriča u kući. da im roditelji, ako i oni znaju, kažu da je čovek na prvom mestu čovek i da nas nacija ne čini ni klempavima ni atletama ni genijima ni zatucanima. Pretpostavljam da se tu negde kriju „postulati veštine prepoznavanja“ ko je koje nacije, a onda naravno sledi već „završena“ psiho-analiza. Predrasude su čudo, ali to čudo ne želim da se muva među decom koja dolaze na internet.

Pitam se šta bi ovi klinci mislili kada bi znali ovo za moje prezime na guglu. Ja svakako imam svoje poreklo, ali to naravno ne treba nikoga da zanima. To je za početak najbolja opcija. Jer i neki roditelji po tom pitanju razmišljaju na nivou deteta koji o svemu ovome ništa ne zna. Šta onda da očekujemo od dece?