Stara dobro pubertetska izreka kaže: „Da bi ljudi videli da misliš svojom glavom moraš imati svoj stav, a da bi se videlo da imaš svoj stav on mora obavezno biti različit od većine.“ I onda si „jedna slamka među vihorove“. A ovaj „površni svet“ te smatra buntovnikom, dok oni slični tebi po bubuljicama i „šizovima“ tačno znaju da si ti „jedan od retkih koji misle svojom glavom“.

Bila skoro jedna duhovita reklama u kojoj ide ono šta sve muškarac radi u određenom životnom dobu. „Sa četrdeset“, kaže reklama, „izlazi iz puberteta“. Prema njoj, izlazak na kopno iz pubertetskog okeana („žaborečine“ bolje reći, je li?) očekuje me za pet godina. A šta imam(o) do tada?

Imamo to da se moj stav o „...a nedelju mrzili zbog ponedeljka“ bitno razlikuje od većine ljudi. Nije da nisam imao mučnu nedelju, nedelju spremanja za školu, rađenja domaćih zadataka obično nedeljom posle pet. Moju nedelju je krasila posebna specijalnost, koju imaju samo najgori đaci (a ja bio odličan, u najgorem slučaju vrlo dobar đak):

u pet popodne nedeljom, pogledam u svoje neodrađene obaveze, a pošto je pet još daleko od kraja dana, pogled se završi mišlju: „imam još vremena“. Kako sunce zalazi to vreme nekako sve nevidljivije. Možda i zato što ga je sve manje? I tada kreću „turpije kroz želudac“. Svakoj od njih sam obećavao: „Nikad više, nikad...“, no svaka nedelja popodne je donosila isto. Shvatio sam o čemu se radi – ne volim to što radim (ne volim školu). Zato sam samom sebi obećao: „ako ikada u životu nešto budem radio, ima sve obaveze da odrađujem odmah i neću ništa da ostavljam ma ni za sutra a kamoli za do kraja nedelje“. Da ne govorim o onom: „e od sledeće godine učim od prvog dana“. Sva sreća što je Pinokio izmišljena ličnost.

Sa današnje tačke gledišta moje obećanje samom sebi o „marljivom radu“ (kad več učenje nije bilo takvo) moglo je da liči na ono kad štrajkači dođu da traže svoja prava, a onda se nađe neko da im ispriča dve-tri bajke da ih smiri, a posle ide ono: „Ko? Mi nešto obećali? Ma ne drugovi, to je vas neko lagao“. Možda bi moglo da se kaže da sam sudbini davao lažna obećanja da me poštedi od onoga što bi sutra moglo da se desi – minus ili kec.

No sudbina ima sve veme ovog sveta i strpljenja za makar „dva vremena ovog sveta“. I dočekala je da počnem da radim.

Moja radna nedelja se isprva nije razlikovala od radne nedelje najvećeg broja ljudi. Kratko je trajao rad od ponedeljka do petka, gde je nedelja bila ona nedelja. Obećanje dato u školarskim nedeljama turpija sam počeo da ostvarujem. Ustvari, hteo sam da vidim kako to izgleda. Moram reći da mi je pomalo čudno izgledalo to kad se sve završi odmah, a posle toga „zjapi“ ne baš mala rupa zaista slobodnog vremena. Ispunjavate je uživanjem koliko možete, a ponekad i koliko umete. U početku je ta rupa sa vremenom koje mogu da koristim kako hoću bila plaćana vrlo skupo: samo moji najbliži tačno znaju kako izgleda(m) kada mi se zbog „dnevne potrošnje“ (iscrpljenosti), radni dan završi u ponoć. No obećanje je obećanje – da nikada posao iza sebe ne ostavim neurađen. Sve je postalo mnogo lakše kada su „sponzori mog posla“ postali adsl i Yahoo. Nešto od onoga što sam radio na poslu moglo se odraditi i kod kuće. A kući dođete, pa jedete, pa vam računar na pola metra od raspremljenog kreveta, čak i ako se desi da vam glava padne na tastaturu

, lako je možete (pre)baciti na krevet. Počeo sam da otkrivam nedelju „kao ljudsko biće“, drugim rečima – i nedelja ima dušu. Ne moram da brinem zbog neurađenog, jer je posao odrađen i na svom je mestu. Nema propitivanja, a čak i ona simbolična su pokrivena poslom koji je završen. Šta da vam kažem: nedelja dok su vam obaveze isključivo momačke može biti jako prijatna. „Sponzori“ ovakvog života su mama, tata i devojka.

Svoj posao volim najviše na svetu. Neću da govorim o razlozima. Ako se koji i potkrade, razumite me. Ubrzo pošto sam počeo da radim, dođe da se radi od utorka do subote. Subotom rade samo „ponavljači“ rekao bih, da nije prve rečenice ovog pasusa. Umesto toga, mogu reći da je vrlo izazovno raditi onda kada niko ne radi, a odmarati kad svi preživljavaju „Monday crisis“. Pošto radim kada mnogi ne rade, ponedeljkom kad svi rade ja odmaram. Tako kao pubertetlija odskačem od drugih. A ako je verovati onoj reklami i jesam još uvek u pubertetu.

Da, ponedejak jeste moj omiljeni dan. Njega ostavljam slobodnim za „lopovluke“. Na svetu je milion lepih žena: neke prolaze kroz moj grad a neke kroz druge gradove. Ponedeljkom bih voleo sve da ih sretnem, da pogledam šta su sanjale prehodne večeri. Tražim onu u čijem će pogledu biti moj lik.