Ljude sam pojmio kao atmosferu, kao okolinu u kojoj se nalazim i u kojoj mi je lepo, kao nešto što je zaslužno za moje uživanje. Zato će možda biti materijalnih i nematerijalnih neistina u onome što se moglo čulima osetiti. Takozvano „slobodno sudijsko uverenje“.

Što se mene tiče, Nova godina je prošla čim sam došao iz Beograda, a to će reći šestog januara. Odavno se nisam tako lepo proveo. Nije mi provod da se „ubijem ko majka“, mada sam naučio da se provedem dobro i u takvom društvu, ako baš moram. Ovog puta nisam morao. Štaviše, kad smo kod pića, u novogodišnjoj noći nisam popio ni kap alkohola: ni u užem (rakija i njena „braća i sestre iz zemlje i inostranstva“) ni u širem smislu (pivo, za koje ćete po potrebi čuti da jeste, odnosno nije alkohol; za mene jeste - ja se napijem). Otkako sam počeo na prvi pogled svojeglavo da odbijam alkohol, često bivam akterom jedne scene, koja mi se desila već na beogradskoj autobuskoj stanici: konobara (ili onih koji se tako osećaju) koji se podsmevaju manje ili više otvoreno, kada kažem da bih da pijem nešto negazirano i bez alkohola. Ne, ne uzbuđujem se. Naprotiv - baš me zabavlja.

*        *        *        *        *

Kao još malo pa duplo punoletan, ove godine sam prvi put Novu godinu čekao na ulici - na beogradskim ulicama, da budem precizniji. One u centru što se ukrštaju, pa jedna od njih „Knez Mihajlova“, a druga... e, pa mnogo tražite; I Željko Joksimović pevao, i to je ječalo, odzvanjalo, pa se činilo da peva na dva mesta u isto vreme. Nisam ga slušao više nego što je sam ulazio u uši. I nije povod za lep provod bio Željko. Društvo je bilo povod. Mada sam ih skoro sve video prvi put u životu, nije bilo šanse da bude loše. Stari ljudi bi rekli: da ih slušam pa da ozdravim. Uz prijatelje se može i ćutati a da to bude opuštajuće.

Beograd je za doček, pretpostavljam, uvek isti. Ovakav kao što je bio ove godine. Hiljade ljudi na ulici, skoro matematički podeljeni po pola u dva smera i moja opsesija utapanja u more još malo pa potpuno nepoznatih ljudi. Proleće 31-vog u decembru. Skoro kao kod Džonija. Znam filmofile koji bi mogli da uporede tu gužvu sa nekim čuvenim masovnim scenama. Ja filmove ne gledam; pao mi je na pamet spot za Queen-ovu „Under pressore“ i „reka ljudi“ u tom spotu. Filmofil na koga sam mislio malopre zna da kaže da su i u tom spotu kadrovi iz nekog filma, Nova godina na ulici. Ovakvu bih je čekao svakih petnaest dana. Vatromet koji bih u poređenju sa onima koje sam do sada gledao, trebalo da pišem „velikim V“.

„Drugo poluvreme“ je „odigrano“ na „zatvorenom terenu“, što će reći - u privatnom stanu. Nas, ako se dobro sećam devetoro, je ušlo na žurku u zabuni domaćina da će nas koji dolazimo biti (samo?) dvoje. U stanu je bilo toliko njih da se nas devetoro nismo ni primećivali. Ovo je možda subjektivni osećaj, no u prenošenju subjektivnih impresija, autor je uvek u pravu. Za netačan podatak piskarala imaju ispriku kojoj se nikada ne protivreči - umetnička sloboda. NIje, dakle, moralo biti nas devet, nije moralo tih „devet“ biti „mrva“, ali „pisac“ je tako video, (tako zamislio?).

Gužve mi odavno već nisu nepoznate. Sa gužvom, manjom ili većom, srećem se svakodnevno na poslu. U ovoj na dočeku sam mogao bezrezervno da uživam, jer nju ne moram da kontrolišem, za razliku od one na poslu. Oscilovanje između dve sobe sa različitom ponudom: jedna za ljubitelje one muzike koju jednim imenom zovem trance da (se) ne  bih zamarao detaljima, i druga gde je bilo i malo čvršćeg zvuka, Nije bilo nezaniimljivo ni u jednoj, tako da sam u pravom smislu te reči „oscilovao“ između ove dve sobe.

Puno ljudi puno nepoznatih faca - pa, zar nije to definicija pojma „utopiti se“? Istina, može se pronaći poneka „hrid“ u vidu poznatog. Ma tu su svi oni negde, ako mi zatreba(ju). E ali ono što je isključivo moja specijalnost (nisam stigao da patentiram) je da od poznatih pravim nepoznate ljude - da se ne sećam ranijih poznanstava. Ne prepoznajem ljude koje dugo ne srećem. To mi, recimo, ni posao nije pomogao da naučim. I tamo dolazilo puno dece, ali nekima nisam mogao da zapamtim imena vrlo dugo. „Ja sam jedan, a vas je 'milion' - razumite me“. I klinci razumeju. Srećna okolnost na dočeku je verovatno bila što su ljudi došli (da budu) veseli. Da sam regularnom danima nekome rekao da ga ne pamtim, Bog zna šta bi me sačekalo.

Vreme nije bilo relevantno, na sat nisam pogledao nijednom, a verujem niko od nas. Sitni jutarnji sati su dolazili neprimećeno. Jedan od njih me već zatekao u krevetu. „Zar je već...?“ - mislio sam. Napolju se svitalo.

Ne bih ni znao koliko je Madona asocijacija na mene ili ja na Madonu na ovom blogu. Kralj Pajaca me poprilično, i mogu da kažem prijatno, iznenadio. Štaviše, ne bih znao ni da neko ima o Madoni da kaže išta lepo.

Dakle, Kralju, preduhitrio si me. Svakako bih ovo napisao, ali ne sada. Pa, da krenemo.

Promenih nekoliko templejtova na svom blogu, što je ostalo nezapaženo, valjda zato što sam ih menjao jako davno, tek počevši da pišem blog. Poslednji je jako dugo bio u svojoj osnovnoj crnoj boji sa svećom gore desno. Crnu nisam odabrao slučajno – crno je moja boja. No, počeo sam da pogletkujem druge blogove, a na jednom – blogu „vijerne ljube Anrijeve“ mi se svidela ideja da pozadina bude slika nekoga koga volim. I počelo je traganje za Madonom. Konkurencija je bila više nego oštra, a nisam ni znao kako da dodam sliku, dok mi nije pomogla ekipa iz tadašnjeg MB tima. Nacrtali ljudi kako treba da se promeni, i ja promenio. Naravno da sam kasnije „čačkao“ sam pa kvario, ali copy/paste je najzahvalnija kombinacija u tekst editorima isto kao cancel u čitavoj IT tehnologiji – ništa nisam pokvario.

Prethodna slika Madone je pobedila zato što ima najbolju kombinaciju plave i nijansi crvene, što se Madonine oči (ono što kod nje nikada neće ostariti) tako lepo smeju (da, da, da – smeju se beskompromisno, skriveno, ali dobronamerno – tako makar meni izgleda). Imalo je i drugih slika, ali je ova ostavila najlepši utisak na mene.

A onda prođe zaslepljenost, pa počnete da primećujete photoshop face, šminku koja se razliva (možda samo u glavi posmatrača), pa poželite da promenite sliku.

Opet „audicija“, ali „dok žiri zaseda“, valja imati nešto umesto prazne pozadine. Pa sam tražio neku mesečinu, našao i zaključio da je depresivno. Zatim sam tražio neku šumu, pa prolećni, pa jesenji pejzaž, pa sam ukucao dragi-Bog-zna šta, i dobio sliku koju ćete gledati još malo, dok je ne zamenim.

I eto, dakle, nisam se odrekao Madone (ona i ako je folirantkinja, kao što kažu – nije niti jedina, niti najveća); kako je Kralj Pajaca primetio ima lepe oči, a ja bih dodao najlepše oči na svetu. Na to uvek „padnem“. I „padaću“.

Volim prirodu, naravno. Šume i parkove najviše. Ali, Madona je Madona. (Mad Donna, kako volim da kažem). I eto, zato nema Madone. Ali će je biti, makar u srcu.

Umesto Madone, jedino bi mogla da dođe u obzir Marina Perazić, kako je lepo zapazio Kralj Pajaca. Marina je jedna posebna priča u mom životu, koju još ne umem da ispričam, Ko zna, možda jednog dana...

A možda i na mom blogu pobedi Madonu? Ko zna, možda jednog dana...

Asteriks u našoj priči

Nego, imam jednu ideju:

Asteriksovo pleme je biralo vođu tako što napune glasačku kutiju glasovima, onda je bace u reku, a vođu izaberu tako što se potuku, pa ko je najjači, biće vođa.

Zanima me koga biste vi izabrali u mom slučaju: Madonu ili Marinu Perazić? Vi kao i Gali izaberite, a ja to neću uvažiti, nego ću izabrati koga hoću. Ipak, zanima me vaše mišljenje.