Naslov je, ustvari, deo uzrečice mog brata (reči kojim maler tera moj brat zvani Ian Brown). Onu čuvenu "It happens" (kada hoćemo da kažemo: "Eto, dešava se!"), pesimisti, šereti, cinici I moj brat završavaju sa "ali uvek meni" ("but always to me"). Moj brat, za razliku od ostalih, ne misli ozbiljno. Doduše, on tu izreku korsti na jedan čudan način - "Shit happens, but always to me", I meni izgleda.

Elem, ukrali mi mobilni telefon. Onu Nokiju koja mi je spasla godišnji odmor na Paliću. Nije mi toliko za sam mobilni, mada jesam jedan od fetišista - volim predmete koji me sećaju na draga mesta i drage događaje. Problem je u tome gde mi je ukradena - na poslu među mojom decom. Da, reći ću ono što ste već i vi pomislili: verovatno je kod nekoga od dece.

Spadam u one koji bi GPRS morali da postave na sve živo što poseduju - od hemijske olovke do sata na ruci. Kod kuće “zujalicu” imam na bežičnom telefonu. Ostavim ga negde ja, ostave roditelji. I onda kad treba – a baš tad ga nekako najmanje ima - skočim do baze i jedan klik menja sve. No, ipak, šanse da se mobilni nalazi negde u klubu ravne su šansama da onaj Drug ponovo okupi onu zemlju i uvede kredite pod onakvim uslovima radničkoj klasi koja bi oduševljeno odlazila na more po petnaest danal, ne mareći što će tih petnaest dana otplaćivati šest meseci (zaboga, pa radna mesta su bila sigurna).

Kad izgubite nešto (ili nekoga, jer i prijatelje gubimo, zar ne?), padne vam na pamet šta ste sve izgubili. Pre recimo četiri godine kada sam dobio mobilni, nije ga sačekalo rezervisano mesto u mom životu – morao je da se izbori. Vremenom mi je postao neka vrsta istorije. Ne samo zbog brojeva telefona – poruke, kratke beleške, melodije kojima je trebalo da zvoni ili je već zvonio, rođendani dragih osoba Neke od brojeva nikada više neću moći da recikliram. Posebno one prikupljene sa četa. Mogu da se napravim kao da me ne zanima (šta će mi brojevi devojaka koje da bih čuo moram najpre da okrenem 99). No, lažem, naravno.

Ono što sigurno znam je da ću, kada budem ovladao postavljanjem kategorija na blog, jedna od njih nazvati “Priče iz Nokije”. Samo Bog zna koliko mi je puta mobilni sačuvao nervni sistem od pucanja, koliko koraka uštedeo.

U najmanje dva komentara sam se žalio timu MB da ne mogu da pišem postove u FF po Linux-om. E, pre neki dan sam instalirao novu verziju Linux-a (poslednju), tako da sada, verovali ili ne, čak i Yahoo post-box ima one "džidža-bidže" tipa font, link, bold,... Što je najbitnoje - mogu da pišem postove od kuće iz Linux-a.

Ova verzija kao browser ima samo "vatrenu lisicu", pa je vreme da se uverim o čemu đavo zbori.

Viša škola se poklopila sa početkom rada sa decom. Došli donatori i doneli računare. "Mekintoše", hvala na pitanju. Naravno, jedan pripao meni. E, sad - na "mekovima" svaki account ima svoj avatar. Moj računar je već bio podešen, što znači da je imao i avatar. Šta mislite, šta je bilo na slici - leptir.

Druženje sa decom vas može i namučiti i oplemeniti. Ako vam je duša šarena kao krila leptira, znaćete odakle da crpite energiju. Zato se često vraćam stihu

"My soul is painted like the wings of butterfly". I šou se, naravno, nastavlja.

Do kog broja li je stiglo numerisanje umetnosti? Film je sedma. To je ono što poslednje mogu reći sa sigurnošću. Strip je valjda osma, ili... ne znam više. Predlažem da za sledeću (za svaki slučaj četrdeset četvrtu) umetnost proglase čet. Nije to samo ćapljizganje, što bi rekla moja tetka.

Moj prvi susret sa četom se desio početkom ovog veka. Najpre nisam umeo da se snađem sa opcijama koje nudi "ICQ", a onda ni sa tom vrstom kontakta gde ne vidite osobu sa kojom razgovarate, a treba da budete zanimljivi. Kako da vas inspiriše devojka kojoj ne vidite oči i ne čujete glas? Teško. Stvar postane još teža ako ste muškarac, pa bi, recimo, trebalo vi da vodite razgovor. Potpuno razumem ogorčenje ženskog roda svakojakim izlivima "mačizma" sa muške strane. Kao, nažalost, i u stvarnom životu (posebno u ovim krajevima sveta), žene su prinuđene da "uzmu ili ostave" takve prostake. Nije to neki problem kliknuti ignore, ali je pitanje zašto to žene moraju da rade? Ima li pravo lepša polovina ovog sveta na uživanje, ili samo treba da bude medijum preko koga će muškarac zadovoljiti svoje želje za uživanjem, posebno ako je to učivanje krajnje izopačeno.

Četovanje se uči. "Evo, moj slučaj", što bi rekao onaj glumac u reklami za šporete firme iz mog grada. Učio sam najpre gledajući. Gledao sam neke klince koji četuju po sat dva sa istom osobom. "Šta li pričaju sa njima, aman-zaman?" Ne vredi - gotovog odgovora niotkuda. Četovanje spada u ono što je "Vegeta" zvala "Male tajne velikih majstora kuhije" (kuhinju zameniti četom). A onda sam se dosetio.

Ima dva načina da saznate šta muškarci četuju sa ženama: prvi je "nepristojan" a drugi "nepedagoški". Nepristojno je gledati tuđe četovanje, a nepedagoški je četovati u liku suprotnog pola. No, jednom od ova dva nepočinstva se mora pribeći (ko vam bude držao pridike, izvadite se na Makijavelija ? cilj opravdava sredstvo, zar ne?). Čet je, objašnjavam klincima koji dolaze na internet "najveći skup lažova na jednom mestu", pa iskoristimo ovu činjenicu. Lažimo za sopstvenu dobrobit.

Moje četovanje u liku dame trajalo je jako kratko. Definitivno ima nešto u izboru nika. Mora se privući pažnja na sebe. Mom niku je teško bilo odoleti, pa je istraživanje moglo da počne. "Ko traži đavola, đavola će i naći". Tako sam dobio ono što sam tražio. Muškarci koji su me "starovali" su bili uglavnom neiživljeni i isfrustrirani. Od tolike količine prostakluka na jednom mestu mi se smučilo. Istraživanje je okončano. Lovio sam vuka a isterao lisicu. U nameri da saznam u čemu je tajna dugog četovanja, saznao sam kako da ne četujem. Da bih se razlikovao od drugih, odlučio sam da nikada ne lažem i da ne budem nevaspitan na četu. Valjda se ne računa u laž to što ne četujem pod svojim imenom (ili možda grešim)? Ne mogu da se pohvalim da me "klikću" besomučno, ali ko voli nek izvoli.

Čet krije mnoge zamke. Ako ne vidite ko je sa druge strane, ako možete birati ime, pol i uzrast koji čete biti, ne možete zaista biti sigurni sa kim ste "na vezi". E, sad, kako decu uvesti čet, koji im je, naročito u teenage uzrastu bez konkurencije zabava broj jedan na internetu? Valja im objasniti da se ne jede sve što leti. Nisam od onih koji misle da se deci disciplina i vaspitanje usađuju silom i pretnjama (cinici bi verovatno rekli da je to zato što nemam svoju decu :)). Najbolje usvojena pravila su ona koja se kažu jezikom koji je deci prihvatljiv. Kroz šalu kao formu a ne šala sa suštinom. Zato moji klinci tačno znaju da tamo "sa one strane" ne mora da se da "zanosna", "san letnje noći", "neodoljiv/a 20"... I tako se deca ne uplaše, opuste se i počinje žurka.