Krene jednom jedna radna godina. Povratak sa odmora dočekao me iznenađenjem. „Vlade, ne idem više u kladionicu.“ Ogroman korak i za Malog i za čovečanstvo. Kad je on mogao da se skine sa kocke, svako može. Ipak...

„A slot, a rulet?“

„Ništa, Vlade, ništa. Počeo sam da radim.“

Eto kako početak može biit lep. Stvarno me obradovao.

„Sad ćeš moći da vidiš kako je lepo zaraditi i trošiti svoj novac! Izvedeš lepo žensku pa vam bude lepo – mnogo bolje nego da bezveze bacaš pare“. rekao sam mu.

„Znam, Vlade.“ - rekao je Mali užarenih očiju. Legenda koja kruži o njemu kaže da u nekoliko gradova ima po jednu devojku. Smeška se, nije tačno. „Ma kako nije, znam ja“. Njegovi „iz ekipe“ pa i neke devojke pričaju. A kad „konkurencija“ o tebi tako priča, to samo može da bude istina.

On i nije više mali. Ima osamnaest godina, mada za razliku od devedeset osam posto njegovih vršnjaka, ne haje mnogo za to. Kada je počeo da dolazi na internet imao je dve godine manje. Pratio je fudbal i kladio se. Ja se nešto i ne bavim praćenjem sporta. NIje me sramoita da kažem da sam o pojmovima kao što su „kvota“, „fiks“, „sigurica“, „iks“, „kec“ „dvojka“ „prelaz“ prvi put čuo sa punih 26 godina kao student kome je od studentskog staža počela da raste kosa iz ušiju. Nije me zanimalo. Ja sam navijao za „Zvezdu“ dok je Marakanu punila „Benfika“, „Dinamo“ iz Zagreba, splitski „Hajduk“. A mi deca u to vreme nismo igrali „prognozu“. Junak ove priče se tada nije ni rodio, On navija za „Zvezdu“, ali je u najboljim godinama mog nekada omiljenog kluba bio beba.

Ne pamtim da je nekada dobio. Gubitke ne mogu da ne pamtim - gubi u svakoj nedelji po jednom. Plakao je kad ga „proda“ neki „fiks“. A tek kad ga prodaju dojave...

„Više volim“, kaže. „kad mi ne dođe nijedna nego kad me proda samo jedna“: Eh muke kladioničarske.

Kao i svi dečaci sanja o velikim novcima na što lakši način. „Kako od 50 dinara napraviti 50 miliona?“ Dečak koji se sa školom i bukvalno posvađao a od knjiga čita samo kladioničarski bilten garantovano bi kupio knjigu sa ovim naslovom. A pošto ne može da „plati majstora“ postaje „sam svoj majstor“. Sam sastavlja kombinacije, sabira kvote, proučava. Rezultat je u najboljem slučaju: „zamalo“. Nekada je umeo da „nabilduje“ kvotu u nebesa. I tako „zamalo-pomalo“ rođendanskih dvesta evra je pojela „samo po jedna“. Bio sam i ja u njegovim godinama. Znam koliko je težak novac koji moraš da tražiš. Rođendane smo koristili da malo popravimo saldo na isklučivo „to-ti-je-što-ti-je“ potrošačkim računima, čiji je priliv jednom godišnje. Doduše, ja imam brata, pa je ova „sigurica“ padala dva puta godišnje. Sećam se da je Mali posle tog gubitka na moje pitanje „Dokle?“ rekao:"Samo kad bih mogao da povratim pare, odmah bi prestao da se kladim.“ Narod kaže „Nije majka karala sina što se kockao nego što se vadio“. Još je uvek ponekad i mogao da kaže da je iz kladionice izašao sa parama u džepovima, jer nije baš sve davao na kladionicu.

Mnogo živaca za male pare

Ali, ne vredi! Sa pedeset dinara možda te potera pa zaradiš sto pedeset, ali sve je to sića. Mnogo živaca za male pare. A pod istim krovom ima sprava na kojoj „samo dobijaju“! Slot. I klupko se odmotalo. Samo ste mogli videti Malog kada ulazi u kladionicu sa parama. Iz kladionice nikada. Što dobije na kladionici izgubi na slotu i obrnuto. Postalo je zaraza - video sam. Nije moralo da me se tiče, ali nekako mi bilo žao. Devedeseto godisšte još malo mogu da mi budu deca. Moj deda se sa šesnaest oženio a sa godinu više već je bio ćale. Ja sam od ovog dečaka stariji šesnaest godina. Skoro pa ćale.

Kao bivši zavisnik od jedne bezazlene gluposti, mogu da ga razumem – mislim, da razumem kako mu je, a ne da ga opravdam. Iako je bila glupost, držala me osam godina. Sve je stalo kad sam samom sebi rekao da treba da stane. Ta odluka mora da dođe „iz glave“ - iznutra. Tako je najsigurnije. Okolina me podržavala u tome što sam voleo. Poštovali moj izbor, mada im nije bilo svejedno. Nisam trošio novaca koliko vremena, života, mladosti. Ovaj dečak troši i vreme i novac i živce. Gledao sam ga dok četuje sa „milionima“ devojaka. U „neko doba“ ustaje i kreće.

„Odoh malo da odigram nešto.“

„Nemoj da ideš, sedi ovde, evo ti interet, četuj, vidiš kol'ko imaš ovde devojaka!“

„Moram, Vlade“. Njegove reči su zvučale tako da je svako moje pitanje zvučalo besmisleno, Kao kada bih pitao: zar moraš baš da jedeš svaki dan?

Nije se kladio jedno vreme. Zanimalo me šta sada radi. Putuje kod devojaka koje upozna na četu, zlazi sa njima. Provodi se, najkraće rečeno.

Muva se mali tu po klubu, društvo njegovo takođe. Zovu ga i zovu, ali on neće ponovo u kladionicu. Sklanja pogled. Od njih, mislio sam dok nism primetio opet onaj kockarski sjaj u njegovim očima.

„Opet se kladiš?“

„Moram malo. Mora nešto da se prati.“

Aha, znači, to se zove praćenje. Zanimljivo. Nadam se da makar ne prati rulet i slot. Više ne mogu da pomognem, jer povratnici su još tvrđi nego oni koji se nisu nikada „skidali“.