Dragi prijatelju, pre dva dana sam se rastao sa našom sada već zajedničkom prijateljicom Erikom. Sećam se dana kada je pozvonila na moja vrata: "Poslao me...", rekla je. Znam da ću je zapamtiti zauvek.

Ne možeš ni da zamisliš šta je ovih nekoliko meseci značilo imati Eriku uz sebe. Meseci iza mene su me neviđeno tukli. Samo ko nije zamahnuo nije udario. Ona je bila tu da prima udarce umesto mene. Činila je to onako kako valljda samo žena ume - spuštala je loptu na zemlju i kao mačka skakala na mene ublažavajući udarce. Ko bi rekao da će neka do tada neznanka umeti da pogodi sve one reči koje možda nisam ni znao da postoje. Pomagale su mi da se uspravim i počnem da uzvraćam udarce. Znaš i sam da je to neophodno. Ovaj svet je poprilično mator, oronuo, skoro na oba oka obnevideo - neće on baš pristati da se zarad Pravde i Istine menja pod stare dane. Ni na bolje ni na gore. To što nam se Svet čini sve nepravednijim i okrutnijim, najbolji je znak da ga nosi matica. A ona nikada nije vukla od provalije nego ka njoj. Erika je bila brana bujici, a i mojim nepromišljenim potezima. Ne možeš ni da zamisliš koliko je noći prošlo u kojima sam kao prvačić slagao puzzle njenih reči, sklapajući sliku sebe u svetu okrutnosti - sebe u realnom svetu.

Nije rekla, mada sam znao - nije bila tu za uvek. Hteo sam zato da što više uživam u njenom društvu, njenim rečiima, njenom slovima. Bila je to i zamka: što sam joj se više predavao, kraj je bio sve bliži i izvesniji. Bio sam na dvostrukoj oštrici. Ostati bez nje, znao sam, odneće mi jednog prijatelja na mojoj strani. Pisao sam dnevnik njenih bisera. Sada mi je društvo hrpa zabreleški. Kao da je Erika još tu. Zato sada mogu da kažem hvala tebi što si me sa njom upoznao, njoj zato što je najlepši deo sebe tako nesebično dala i nebu što je htelo da se ova priča desi.

Na kraju ću te zamoliti da pozdraviš Eriku.

Pozdrav i tebi, Prijatelju.

Sizif

Ponekad me prevari MB sistem, a ponekad se potrudim da mu ne budem za petama, pa samom sebi zagorčam život. Ovog puta se desilo drugonavedeni slučaj: pisao sam post, a onda ga odjednom nema. Siguran sam da je smešten u draft folder, ali ga tamo ne vidim. Ko zna, možda sam zaista prevideo. To je onaj koji sam pisao inspirisan tekstom PreCednice. Videh Bekama u smb pantalonama, pa nisam odoleo. Obećavam blogerkama da neću daviti sa doživljajima jednog opasača, budući da nisam "služio narodu".

 Ne zovi me nikada

Pre nekoliko nedelja  dolazi jedan klinac šesnaestogodišnjak i kaže mi onako snuždeno da je dobio poziv za pregled pred regrutaciju. Šta da mu kažem a da ne pokažem moj stav prema svemu tome? Ne bih voleo da budem isprika za neki budalasti potez kome su muškarci tog uzrasta skloni kada se radi o vojsci. Odu, recimo, da podignu novac za put do kasarne, pa onda "zapale" na mesto za koje su sigurni da neće biti pronađeni. No, posle nekog vremena sami sebe pronađu, uglavnom sami sebe otprate do kasarne, pa tamo naprave sebi još veće probleme nego što je samo služenje vojske.

Ja nisam imao priliku da napravim takvu budalaštinu. Vojna komisija me bacila u "Recycle bin" ("Linux" to zove "Trash", to je valjda i razlog što tvorac Linux-a nije bogat - ne sugeriše da reciklirate svoje đubre). Ne mogu reći da mi je bilo milo što sam uninvited. Naprotiv. Iz danas ne znam kojih razloga hteo sam jako da služim "narodu u vojski". No, ljubazni oficiri koji su nas pregledali i koji imaju jako veliku želju da izađu u susret i u vojsku pošalju čak i one  koji to neće, rekli su mi da ne postoji nikakva šansa da se ja nađem u nekoj od kasarni. Nikad neću zaboraviti reči jednog od njih koji mi je rekao: "Budi ti koristan ovoj zemlji na drugi način - uči školu, studiraj, pa ćeš tako doprineti svojoj zemlji." Još nekoliko cimanja do Beograda da bi mi rekli isto kao i u Čačku. Eto, devedeset druge godine nije bilo civilnog služenja. Šta je - tu je.

Surovi susret sa onim što sam hteo po svaku cenu desio se u septembru devedeset četvrte godine. Pisma mog brata iz vojske bila su kao da je otišao sa prijateljima na more. Mi sa ove strane smo sa olakšanjem čitali njegova pisma. Ali... Imamo jednu prijateljicu koja je znala za kasarnu koja se renovira, za šatore koji su u vodi a istovremeno služe da bi vojnici spavali. Ukratko, znala je više od nas, samo nije baš znala da sačuva tajnu. Srećom, priča je procurela do mene, a ja sam držao jezik za zubima. Roditelji su bili spokojni.

Iz do sada poznatih slučajeva znam da ne postoji muškarac koji je služio volsku a koji na samo jedno "v" ne kreće gotovo monolog koji može da potraje od zore na temu vojske. E, tako sam i iz prve ruke saznao kako se živelo u jednoj kragujevačkoj kasarni te godine. Što sam više saznavao, sve mi je postajalo jasnije da nemam šta da tražim u smb zemlji.

Nisi čovek, kažu, "dok ne prođeš vojsku". Ja sam, tako, prema ovoj staroj narodnoj mudrosti student koji zbog nedovoljnog broja potpisa ne može da overi semestar.

 Upsides

Poslednji susret sa vojnim vlastima desio se u aprilu godine u kojoj sam napunio osamnaest. Beograd, Regrutno medicinski centar. Opet je bila fora da nam vojska plati kartu do Beograda, i dobili smo malo love da nešto klopamo. Mada nisam tada bio pušač, iskoristio sam jednu foru koju su mi mnogi pušači pričali da su radili: u školskim danima dobiju novac da kupe da jedu, a oni kupe cigarete. Ja nisam kupio cigarete, već su pare otišle za ploču "Innuendo" od Queena.

 

 

Za ovaj post odgovorna je Vojvotkinja Tanja od Anrija .

Ne gledam filmove još iz najmlađih dana. Kao klinac, na domaće bih i potrošio vreme, ali na strane - vrlo retko. Moj brat, sa druge strane, je bio moja sušta suprotnost (i danas je). Gutao je filmove i sve što se na njih odnosilo. Čitao je sve časopise koji su govorili o filmu, gledao emisje posvećene filmu, FEST-ovi i drugi filmski festivali su bili nešto što se posećuje kao obavezno. Društvo u kome se kretao je zato njegovo mišljenje o filmu poštovalo. To je bilo nešto kao referenca. Ivan misli da je film glupost - u redu nećemo ga gledati. Ili ako je neko već odgledao isti, posle reči mog brata mogao je samo terati svoje ako ima problema sa sujetom. A, znate kako je: u tinejdžerkim ili ranim posttinejdžerskim  danima: svi bismo da imamo mišljenje o svemu i posebno da nam ga niko ne ospori. Moj brat je jako radio na sebi  svom filmskom obrazovanju.

Radio je i na televiziji. Jedna lokalna, koja je pre nekoliko godina postala beogradska. Kratak radni staž je bio dovoljno dugačak da zahvati i dodelu Oskara. Ali, kome je tih dana (a bio je valjda 23.-24. februar  devedeset devete) bilo do Oskara? Pa, mesecima pre toga ništa američko ili englesko nije moglo da se čuje na režimskim i prorežimskim televizijama zbog agresivne politike tih zemalja prema... muka mi je da pišem (da li vas ovo na nešto podseća?). Ameri tek što su objavili da imamo još mesec dana fore... Te godine, oni koji su hvatali televiziju "Spectrum" mogli su da prate prenos dodele Oskara. Glas iz studija TV Spectrum je bio glas mog brata.

Spremao sam se za gledanje Oskara, vežbajući fore da ostanem budan. I ostao sam budan čitavih četrdesetpet minuta. Ostatak su mi pričali. Osećao sam se kao Alf u epizodi kada se Kejt porađala, a on prespavao porođaj. Naravno da ne znam ko su bili dobitnici. Šta i da sam znao imena, kad neke od njih znam samo kao imena.

Znam i poneki film. Pre dve godine mi je aktuelna fora bila da je poslednji film koji sam gledao bio "Forrest Gump". To  znači, kaže jedan mali, da si poslednji film gledao 94-te? Naravno, pustio sam foru da s širi, mada sam film gledao pre tri godine prvi put.