O ovome je pisao jedan blog prijatelj pre izvesnog vremena. Ja nisam mogao jer nisam bio upućen u temu. Tada nisam gledao domaće izdanje „Kviskoteke“. Ne znam da li sam odgovorio na taj tekst, ali znam da sam ga pročitao.

    Nije prvi ali jeste drugi put da sam danas u reprizi gledao „Kviskoteku“. Nije mi promaklo drvlje i kamenje bačeno na nju kada je krenula na „Foksu“. Ja ne bih baš tako grubo. Umesto toga, dajmo šansu.

    Kviskoteka se više ne emituje u onoj zemlji, jer te zemlje više nema. Nema ni tog vremena. Čitavih nekoliko ratova nas deli od zdravih razuma, bezbrižnosti. Kako onda imati onoliku energiju, šarm, na kraju krajeva i one godine? Godine bismo svakako izgubili na bilo koji način, ali rat je čudo. Kida sve kreativno u nama i pravi sve ovo što je nama inače napravio. Ovo nama se odnosi na svih dvadeset i kusur miliona Jugoslovena.  

    Nema više ni onog Olivera Mlakara i njegovog čuvenog u mojoj kući prisutnog kada hoćemo da se našalimo: „Jest - točno!“. A da li Olivera Mlakara negde ima i danas? Ima ga na hrvatskoj televiziji „Nova“ (nema(m) je više u kablu, pa ne znam da li tamo „Kviskoteka“ još uvek traje), ali ko je gledao taj kviz u svom ovovremenskom izdanju, videće da je Oliver Mlakar danas samo senka onog čoveka. Ni on više nema onu energiju i šarm. Zaboravio sam da li ima Laza Goluže, ali ne možemo ni da očekujemo da se njegovi „brkčići“ smeju kao pre dvadeset godina. Ako ništa drugo, verovatno su osedeli. 

    Kviskoteka je danas kviz tačno po meri današnjeg vremena. Sms „Igra detekcije“? Nešto novo? Ne, samo odgovor vremenu. Eto, imamo (tj, imali smo) priliku da vidimo kako to „Oli“ radi danas (ko je u kablu imao „Novu“ TV). Bledo je to. Zašto očekivati od ovog mladića (ne znam mu ime, ali znam da je vodio izveštaje o vremenu na TV „B92“, mislim da se zove Aleksandar) da bude novi Oliver Mlakar? Onaj Oliver Mlakar više ne postoji, ono vreme više ne postoji, vreme kad moj otac izađe iz druge smene da bismo svi četvoro gledali „Kviskoteku“. Zašto bi onda kviz morao da postoji u tom obliku? Zašto silovati emociju i šminkati je da liči na „vreme bratstva i detinjstva“ (neka mi ne zamere Pera Janjatović i Dragan Kremer na preuzetoj frazi)? Ne bih da budem gorak, ali hajte vi sad u sve ovolicnijoj zemlji nađite na primer gosta za igru „Detekcija“ koji će svim takmičarima biti nepoznat, pa da onda igraju kao da ga prvi put vide. Eto na primer, današnji gost je idejni projektant modela Pežoa za 2020-tu godinu. Jedan od takmičara reče da mu se učinilo da je gospodina gledao na televiziji, da mu se čini kako je ovaj imao tada dužu kosu... O tome govorim. Možda preterujem za goste „Detekcije“, ali govorim o suženim prostorima koji su „suzili“ i neke druge navike i standarde. Ne i očekivanja, izgleda. Trebalo bi da i ona budu na tapetu, kada je već sve doživelo resize.

    Ja bih ovom momku koji vodi dao šansu da pokaže šta ume, a kako mi se čini nije da baš ne ume. Naprotiv. Daleko je išlifovaniji od skoro svih voditelja kojih trenutno mogu da se setim a koji vode neki od kvizova . Ako su mu jedine mane što ne vodi kviz u osamdesetim godinama i što se ne zove Oliver Mlakar, onda mogu reći da je bezgrešan. A sigurno nije.
    Ne znam, meni se kviz sviđa i baš mi se čini boljim nego što je u ovo vreme „Kviskoteka“ na „Novoj“ TV. Ova koju danas ovde gledamo je samo odgovor vremenu – i to dobar odgovor.

Volim da čujem pametne ljude, pa ma gde pričali. Volim i da pročitam makar gde pisali. No, svesni ste valjda kakve to žrtve zahteva. Može se i na nekim mrskim medijima/časopisima pokupiti pametnih stvari. Možete se upecati na to da po svaku cenu gledate/slušate nešto o čemu nemate lepo mišljenje samo da biste možda čuli nešto mudro. Nije baš u svakom plastu sena igla, pre ćete naći krpelja.

Rizikujem da otkrijem koju sam emisiju slušao, ali ne samo to. Verovatno ćete me pitati i za mišljenje o njoj i tako u nedogled. Elem, kaže jedan izdavač (direktor izdavačke kuće) da bi mi čitaoci trebalo da se zamilsimo nad činjenicom da ma kakva bila knjiga koju smo pročitali, mi smo je čitali jedno vreme, a stvaralac je knjigu živeo sve vreme pisanja. Pisanje, dabome, može tako da bude jako iscrpljujuće i da utopi autora u svoje redove. A može i još nešto da se desi - da čitalac počne da živi knjige koje čita ili koje je pročitao.

Mene su knjige pronalazile slučajno (mada će okultisti reći da ništa na ovom svetu nije slučajno). Neke sam čitao kao lektiru, i taj deo bih želeo da zaboravim. One drage iz tog doba bih voleo da čitam ponovo, bez pritiska ocene ili još bolje bez pritiska vremenskih rokova. To ubija čitanje i teško da će probuditi ljubav prema pisanoj reči, za šta lektira, valjda, i služi. U post-školsko vreme, knjige čitam po preporukama ljudi kojima verujem. Do sada se uglavnom nism prevario.

„Cigle u zidu“

Pročitane knjige su na mene ostavljale jak utisak. Najjače se to osetilo u mom govoru, pisanju. Kada sam čitao Kafku, bilo je „filozofiranja“. Sebastijan Hafner je u meni budio analitičara, KIšon cinika... Trenutno Nik Kejv od mene pravi specijalistu bizarnog. Ništa strašno, valja samo ponekad bes i gorčinu zaustaviti na rečima, a od koga dobiti reči najboljeg kvaliteta ako ne od knjige. Žao mi je što današnji klinci ne čitaju. Prepoznajem po sms porukama koje pišu: mogao bih da „oprostim“ nekom u četrdeset i naviše da pogrešno otkuca poruku pod izgovorom da se ne snalazi sa mobilnim telefonom, ali današnji klinci poruke brže kucaju nego što su u stanju da ih naglas izgovovre. Zato ispade tipa „nemogu“, „netreba“, „neverujem“, „doćiću“ smatram nepismenošću. Fali tu knjiga da pokaže kako se piše.

Govoriti jezikom pročitane knjige sam smatrao normalnim, čak poželjnim. Slično sam osećao slušajući jedinog muzičara čijim sam jezikom voleo da pričam, mislim i pišem u svojim pubertetsko-tinejdžerskim danima (već skoro dvadeset godina ne želim ni da znam da li stvara a kamoli da pratim njegovo delo). Sviđa mi se tako kad mi knjiga pomogne da promenim registar u kome razmišljam i izražavam se. Još tu nije ništa opipljivo promenjeno. Dok...
U poslednje vreme, a to će reći skoro godinu dana, počeo sam brže da dobijam ili kupujem nove knjige nego što mogu da ih pročitam. Skoro kao Vesna Goldsvorti u knjizi „Černobijske jagode“. Voleo bih da se sličnost tu i završi, pošto je autorka knjigu pisala da bi njeno dete imalo nešto za uspomenu od majke koja je bolovala od tumora. Plemenita namera je valjda povukla sa sobom i srećan ishod, pa sada imamo i autorku i ovu zaista divnu knjigu. To je jedna od onih knjiga koje nije da se čita pozajmljena, knjiga koju treba čitati kap po kap, ali biti majstor zadržati kapi da ne poteku kao slap i izliju se u trenu. Baš me zabavlja ta čiinjnica, pa razmišljam ovako:

Mora da knjige na svoj poseban način kažu hvala nama koji ih pročitamo, pa nam poneku svoju straicu zašiju za rever života. Setimo se, naravno, pa nam bude milo što su slova dobila živu sliku kroz naše živote. No, kako će mi neka knjiga sa slikama a la Nick Cave zahvaliti za to što je pročitana? Ne mora, naravno, ali knjige su jako lepo vaspitana „stvorenjca“ - one vas ne ostavljaju bez hvala.