Dnevnik Sonatice i Tanje Henry se otvorio na isto slovo. I obe su me prozvale.
Dakle, kad sam bio mali. To znači kad sam bio dete. Kod nas matorih momaka postoji sindrom "produženog detinjatva", posebno ako živimo sa roditeljima (evo - moj slučaj!) Tako, ovo što ću pisati je kad sam bio malimali.
Moje detinjstvo je bilo i detinjstvo klinca rođenog u soliteru. Kada pričam o tom periodu života, nezaobilazni "detalj" je moj brat. Među nama je mala vremenska razlika, pa smo rasli zajedno (prolazili kroz slične faze sa malom vremenskom razlikom).
Skoro svega čega se sećam iz najranijeg detinjstva bilo je vezano za moju porodicu - oca, majku i brata. Kao klinci, išli smo sa roditeljima na more, na Ohridsko jezero, na put po Srbiji (kada je novca bilo premalo za more). Najviše smo voleli kada tata izađe petkom iz druge smene u osam i dođe kući. Tada je u kući bilo uvek puno smeha i šale. Četvrtkom je tata dolazio iz druge smene a mi gledali "Kviskoteku". Uvek je dolazio na igru "Detekcije".
U našoj kući, a i u kućama onih koji su pazili na mene u odsustvu roditelja, uvek je bio uključen radio. Voleo sam ga i sada ga volim. Sećam se da je prva emisija koju sam slušao "Dobro jutro, deco", Prvog programa Radio Beograda. Za radio je vezana i jedna anegdota:
- Strašno sam voleo da slušam Zdravka Čolića. Ma gde ga čuo, zahtevao sam tišinu "dok se Zdravko ne završi". Jednom prilikom, baka je svojoj majci čitala novine, a na radiju je bila pesma "Pjevam danju, pjevam noću". Baka čita, Zdravko peva, a ja ga ne čujem dobro. I pošto nisam znao kako da im kažem da ćute dok prođe Zdravko, priđem najpre baki, pa onda i njenoj majci i podelim im po jedan šamar. Na njihove neme poglede, rekao sam: "Ćutite dok peva Zdravko!" Moji roditelji su za ovaj slučaj saznali tek pre tri godine, iako se desio pre 28 godina. Baka je čuvala tajnu.
Bio sam mirno dete. I poslušno. Voleo sam da život oko sebe posmatram sa strane, što me često spašavalo neprilika. Nekoliko školskih, ipak, nije moglo da me zaobiđe. Evo jednog:
- Odeljenje preko puta moje učionice je "ukralo" sunđer od nas. Učiteljica je rekla da će, ako ne nađemo sunđer, devojčica koja je bila redar morati da kupi drugi. Da bih spasao drugaricu, prešao sam u razred preko puta (ja sam bio prvi a oni šesti) i rešio da vratim naš sunđer. Pošto mi nisu dali da ga vratim, u borbi za sunđer, ujeo sam za ruku dečaka koji je držao "naš" sunđer u ruci i nije mi ga dao. Videvši ovo, moja učiteljica i nastavnica su rešile spor tako što smo dobili sunđer natag, a ja sam prošao samo sa "eto, dečak je pogrešio; je l nećeš više? - neću!"
Za razliku od mojih drugova, koji su okupirani pubertetom bili pravi mali nasilnici prema devojčicama, ja sam bio miran, fin i pristojan. Iz tog perioda pamtim da su moje drugarice, kada su pravile male žurke, da im društvo ne bi bilo čisto žensko, zvali mene i još jednog druga, koji je inače važio za glavnu facu u školi.
Sećam se odlazaka u selo. Kao baš mali nisam voleo, ali tinejdžerske godine su postale jako zanimljive. Puno drugova i drugarica, ljubavi koje su se rađale ili, pak, bile "u pokušaju", duge noći ludovanja pića, muzike. Nisam baš bio potpuni konzument takvog života - nisam pio. Pomalo mučno, ali sada se sećam sa olakšanjem jer je završeno - sećamse kako to izgleda kada ste jedini trezan član grupe.
E, da - tu sam probao cigaretu prvi put. Moj brat je već imao jednomesečno iskustvo. Šta sam mogao - devojka za koju nikada ne bih rekao da će povući dim - uradila je to. Onda sam morao i ja, jer je bio takav dogovor. Nije mi se svidelo, ali to nije bio moj poslednji dim. Poslednji se desio posle nekoliko nedelja. Do današnjeg dana nisam nikada popušio celu cigaretu.
I, tu bi negde bio kraj onom konvencijalnom "kad sam bio mali". Što se tiče onog nezvaničnog (svaki muškarac je dete dok se ne oženi) - možda mu teku poslednji meseci...