Muškarci začudo ćute. Ma baš nas briga. Da li? Naravno - dok nam naša Dama ili Mama prinosi i odnosi, kuva, pegla, pere, stvari su pod kontrolom. Nije čak ni bitno da l' je Dama da l je Mama. Civilizacija se, kao što već rekoh kod Lane, veoma grubo poigrala sa ženama, pa čak i ono što je bio muški posao (ići u lov da bi se donela hrana za porodicu) danas možete obaviti u prodavnicama, piljarnicama, dragstorima. A kada ste tamo videli nekog muškarca, osim ako nije poslušan Sin ili Gospodin? Ponekad će (ovo znam iz prve ruke) mnogo lakše biti i manje vremena oduzeti ako Dama (ili Mama) ode sama u kupovinu nego da objasni svom Gospodinu (ili Sinu) gde otići a šta zaobići. Uvaženi Sin (ili Gospodin) može se čak požaliti i da polenska kijavica baš tog dana ima svoj zenit, da je čitao kako jedna zasađena ambrozija dejuje na stotine kilometara oko sebe - oči suze pa da ne može baš da pročita ni spisak koji mu kao kapitulacija na kraju bude strpan u ruke. 

Nije lako biti žena, shvatam iako to nisam. Na svu muku kućnu, dođe još i Njegova Mama. Ništa, kaže Gospodin, nije kao kod Njegove Mame. Nekiselo, prekiselo, slatko, neslatko... Dama to radi drugačije. Zna i ona da kuva. Naučila je njena mama. I tu dolazimo do suštine. Taj pravi mali rat ne vode Dama i Gospodin već Mame. Njena i njegova. Višak aktivnosti (ovo opet znam iz prve ruke) poboljšava cirkulaciju i mozak radi brže. Zato su žene pre uspele da domisle suštinu svog problema, i zato su svekrve došle na tapet pre tašti. Žene su dobile ovaj mali medijski rat. Ne samo Opra već svaka standardno vešta novinarka može da napravi emisiju u kojoj će se govoriti o ženskoj strani ovog problema. P.R kampanju su žene bolje odradile. Da li je neka novinarka pomenula Gospođinu Mamu?

Ne znam, moraću uskoro da se oženim da bih pažljivo poslušao da li se u onome  što čitaju matičari (a to je, valjda, odlomak Duška Radovića) kaže da ostavite mame kod njihovih kuća. Ima, doduše, onaj deo (to znam „i bez da se ženim“) u kome se kaže da ne damo nikome da nam se meša u brak. I svi golupčići to deklarativno prihvataju bez pogovora („zaboga, pa šta ima logičnije od toga?“).

Glumiću i ja sada malo Duška Radovića, pa ću reći:

Dragi „Golupčići“, za sklapanje braka neophodni ste jedno i drugo i dva svedoka. Nigde se ne pominju Mame.  

Drage „Dame“, vaše „Gospodine“ ne prodaju instant u prodavnicama, oni ne rastu u tubama, pa ih dobijete rastapanjem u pola kila mlake vode, pa ih posle oblikujete po želji. Oni su rasli godinama kod svojih majki, na njihovoj kuhinji na kraju krajeva, pa je valjda logično da ponekad nešto i uporede. Šta i ako dosole? Ne sipaju (vam) so na ranu. 

Dragi „Gospodini“, biće koje ste izabrali vas voli. Jako će je uvrediti ako njenu ljubav prema vama uporedite sa ljubavlju koju vaše Mame imaju prema vama. A to neprestano radite upoređujući naglas. Žene su istraživači: manje ili više krišom zaviriće u lonac vaših Mama da bi otkrile tajnu „čarobnog napitka“, jer vaše „Dame“ vas vole! Kao što reče pesma: ovo je svet muškaraca u kome ništa ne funkcioniše bez žena. Civilizacija ih sve više opterećuje, nemojte im vi još otežavati položaj. Jer one vas vole. 

Možda je i ovo lakše deklarativno usvojiti nego primeniti? Možda se brak razlikuje od partije šaha (za koju kažu da se bolje vidi sa strane)? Ne znam, moraću da se oženim da bih proverio.

Ona dolazi. Pre desetak dana reče moj otac: „Kako se zove ona ćelava pevačica? ... E ta, dolazi u Beograd!“ Video u novinama. Ne čitam novine ako baš ne moram. Zato internet masiram besomučno. Stvarno dolazi.

„Ja ne verujem“, rekla bi jedna klinka koja dolazi na intenet - prevariću Madonu. Hladnije od leda neću otići na koncert moje ljubimice, kojoj tepam „Mad Donna“. Rekao sam joj ne, a kako i da ne kažem.

Jedna druga Ona se zove Dee Ann. Amerikanka. Znamo se sa

mailing liste Sinead O' Connor . Nemam pojma kako smo se baš povezali, tj kako smo „progovorili“. Znam samo da smo postali online pen-friends. O našoj zajedničkoj ljubimici skoro i da nismo pričali, ali o svemu drugom jesmo. Saznao sam da je udata, da ne namerava uskoro da postane majka - krediti su i tako veliki da bi se uskakalo u roditeljstvo. Znao sam kad je imala saobraćajnu nesreću, kako je polomila nogu i ruku i pratio u njenim mailovima kako se oporavlja. Slušao sam njenu priču a i ona moju. Moja je bila beskrajna samo me treba „bocnuti na pravo mesto“ - priča o klincima i o saradnji u to verme sa koleginicama moju priču je često dovodila do samog ruba beskraja. Da sam slucajno imao malo više iskustva u svođenju misli na onoliko engleskog koliko znam, naša prepiska bi trajala i do danas. Ne bi stigla da pročita sve što bih joj pisao. Sve iz bezazlenog pitanja gde radim i šta. Ponekad bih voleo da sebe mogu da pogledam izvana, iako refresh u glavi radi neprestano. Već posle prvog para pisama (ona-meni, ja-njoj) više nismo ni znali „zbog čega smo tu“.

Iako smo pričali o svemu, nismo se dotakli naših „tinejdžerija“. Da jesmo, ne bih propustio da joj nadugačko i naširoko govorim o svojoj opčinjenosti keltskom kulturom, muzikom najviše. To je moja pubertetska ljubav. Mada sam to počeo da otkrivam slušanjem „U2“, oni su mi bili samo ulazna vrata. Na stranu šta je tokom godina ostalo od tog keltskog prizvuka. Mogao bih opet godinama da joj pišem o opsesiji „U2“-om

, ali nisam pisao. Našlo bi se reči. Nema veze što ne bih baš znao svaku reč - emocije se ponekad prepoznaju i bez reči. Jedna dama koju znam ima običaj da kaže: ne razumem nijednu reč, ali znam šta su hteli da kažu. Nije učila engleski, a svoj perfektno naučen ruski je zaboravila jer nije imala priliku da ga koristi. Neke emocije funkcionišu panlingvistički.

Pa smo se jednom izgubili. Meni pao računar (nije prvi put), pa mi se deo pošte (srećom ne poslovne) izgubio. Ode pošta, ode i Dee Ann sa njom. Bilo mi krivo. Mislio, mislio šta ću da uradim, a onda odem na listu na kojoj sam je i upoznao. Napišem da je tražim i da ... Bilo je to onako kako valjda svi oni koji dobiju sedmicu na LOTO-u uplate listić: uplatiću, šta me košta - što, ko da ću da dobijem? O dobitku se i ne razmišlja. E tako sam poslao na grupu taj mail, i na ogromnno iznenađenje, Dee Dee se javila. Slučajno svraća, kaže, otkako se Sinead zvanično povukla. „Ma, šta me briga da li si slučajno ili namerno - meni je bitno da sam te našao“, mislio sam u sebi. Nekoliko meseci kasnije, računar je ponovo pao. Ovoga puta Dee Ann je otišla bespovratno. Doduše, ponovo sam se učlanio na istu listu sa koje sam se već bio iščlanio. Opet sam napisao da je tražim. I opet verujem u slučajnost. Kao da ne znam da se sedmica dobija jednom u životu. Ovih dana ću isprobati da li je možete dobiti dva puta.

Voleo bih da mogu Amerikanki da kažem da Šinejd gostuje u Srbiji. Da joj se pohvalim da sam doneo odluku da idem na taj konvert. da sam Madoni rekao ne.

„There can be only one“

Njih dve se ne podnose, kažu oni koji prate. Ima nešto u tome. Koliko ja pratim, Madona je lojalna Amerikanka, ma koliko se možda činilo suprotno, a O Konorova ne podnosi Ameriku (valjda joj je i ulaz u Ameriku zabranjen). Ne zaniima me njihov stav prema Americi. Svejedno mi je. Može se uživati u muzici obe, zavisi šta tražite i koji deo svog srca želite da ispunite. LIčno, više mi se sviđa kako je Madona otpevala „Don t cry for me, Argentina“, punim glasom „povučenim iz buburega“ nego što je to uradila Sinnead; s druge strane Madona nema emociju kakvu ima Sinnead. Hajde, recite Madona nema nikakvu emociju. Mogao bih da se složim donekle: njene pesme sa poslednjeg albuma liče jedna na drugu; ne samo da ne mogu da ih razlikujem, već stvarno ne mogu da pronađem emociju. Ali, OK, Madona je pratilac trendova, recimo da joj je to danas najveći kvalitet. Slušajte je i znaćete na šta liči mainstream pop danas, a zašto da ne i na šta će ličiti sutra. Ali, ne može se reći baš da je emocija nešto što joj je odstranjeno na rođenju. Pesme „You Must Love Me“, „Rain“, „Crazy For You“, „Love don't live here anymore“ imaju nešto na šta se ježim.

Stvari, dakle, stoje tako da moram da se opredelim samo za jednu. Ovako sam razmišljao:

Madona će možda u Srbiju doći još jednom, jer popularnija je od Irkinje. Ova sa druge strane verovatno više nikada to neće uraditi. I ne mora Madona nikada više da dođe u Srbiju, ali Irska je pobedila. Neka bude da sam napravio još jednu pogrešnu procenu u životu. 

Odluka je, dakle, pala. Idem na koncert voljene Irkinje. Madonu u Beogradu ću sigurno gledati na „Jutjubu“, snimljenu mobilnim telefonom, kao što je gledam i na koncertu na Jazu. Nika Kejva sam gledao isto tako. Neodlazak na „Stonse“ sam jedva preživeo. Sinnead mi se mora desiti. Isuviše je Irske  mojoj želji da bi mogla da se ne ispuni. No, možda Bog nije baš muzikalan. Proverite

.

E, ali i dok ovo pišem na umu mi je jedna anegdota iz Nušćevohg života. Bio ozbiljno bolestan, pa novine za jutarnja izdanja pripremile naslove i članke o tome kako je Nušić umro. Desi se da on preživi, ali je insistirao da se ti članci pojave u novinama. Tako se narugao i svojoj sudbini.  Iz prikrajka tako gledam kako će se neko ne baš smejati, ili luckasto osmehnuti kada budem pričao da nisam išao na koncert jer me nešto sprečilo da vidim Sinnead na njenom (nažalost siguran sam u to) poslednjem gostovanju u Beogradu. Jer, već je jednom objavila povlačenje, pa se ponovo vratila. Ne verujem da će se više ikada pojaviti čak i ako se ne povuče. Ili da razmisliimo ovako: poslednji put je u zemlji u kojoj mi nije bio poteban pasoš bila pred rat (devedesete ili devedeset prve), znaći svakih osamnaest godina. Ne želim da čekam još osamnaest godina. A možda bih tada mogao da vodim i klince za osamnaest godina.

Ako se ova priča završi u „Sava centru“, ako ništa drugo, dobićete skeniranu kartu sa koncerta. Moja "Nokia" nema kameru, pa neću moći da kačim detalje sa koncerta.