Juče sm bio u Beogradu. I biće povoda da idem sve dok tamo ima nekog koga volim. Oni se za sada prezivaju ili kao ja ili kao moja majka. dakle, rodbina.

Nekada je u Beogradu onih sa mojim srcem u njima bilo više. Jedne od njih se ne bih setio da nije ovog blog sistema i mog imenjaka taksiste. da li samo živi na Banjici ili samo taksira, kakve su njegove veze sa Paunovom ulicom - ne znam. Pomenuo je makar jednom.

Možda ne bi bilo previše originalno ako kažem da Paunova ulica ima najlepšu paunicu na svetu. Nekada je bila tako blizu. Upoznali smo se slučajno u selu u koje kroz dve-tri planine u avgustu dopiru zvuci trube. Govorili su mi da je dete, da je neozbiljna i još pregršt detinjih prideva. Ali magija ljubavi verovatno i jeste u njenoj iracionalnosti. Zavolite i ne znajući zašto. Učinite to iako biste svom prijatelju i prijateljici savetovali da baš tu osobu zaobiđe, da se on ili ona nađu u vašoj koži. Sve, naravno iz, kako vi mislite, dobre namere. A ljubav je već sama po sebi, "suvi destilat" dobre namere. Zato uvek i pobedi. Eto, za početak i ja sam pobedio.

Paunica je bila visoko u oblacima. Imala je nešto na šta skoro uvek padam - bila je prilično svojeglava. Unapred dobijene bitke me ne privlače. Zato je Jelena bila izazov. A ona je znala da je lovljena. Plesala je tako maestralno, da sam samo mogao da je pratim mislima. Bila je daleko od mene.

Trube su utihnule. Zamenili su ih zvuci naših gradova. Na rastanku tog leta, poklonila mi je srebrni krst. Slabo sam se tada razumeo u simbole. Neki su govorili da je time htela da mi kaže da je kraj, a po Đoletu Balaševiću to je izraz vernosti.

Sto pedesetak kilometara postalo je dokučivo jedino telefonskim putem. I telefon je ni kriv ni dužan postao žrtva. Prenosio je naše razgovore dugge ponekad i sat vremena. Nije odao ni jednu reč. Gotovo da su se dugmići nekog, na pijaci kupljenog, telefona sami od sebe okretali.

Nisam je preterano zanimao. Pričala je o svemu o košarci koju je trenirala, o mestima na koja je izlazila, o žurkama. Pričala dvesta na sat. Imala je toliko obzira da ne pominje momke, a možda je to prećutkivala zbog svoje mame. Mama, inače nepoverljiva prema svim muškarcima u blizini njene ćerke, samo je meni verovala (makar je tako govorila). Prijatelji su mi kasnije pričali da je tako isto govorila i drugim momcima koji su je zvali u večernji provod sa društvom. Zamislite: ubediti majku devojke koja vam se sviđa da njenoj ćerki nećete ništa. Eto, da sam samo malo radio na usavršavanju svog bleferskog dara, danas bih zarađivao pare kao Boža Pub.

U beskrajnoj tele(fonskoj)-noveli Paunice jedino nije bilo nas. A htela je da ne bude pitana, već samo da ona priča. Dobar znak straha i nemoći, koja se beskrajnim pričenjem samo prikriva. I to je trajalo i trajalo. Kraj se desio nekako sam od sebe. Kad sam prestao da vežbam slepo tipkanje telefonskog broja. Da, slepo kucanje je prava metafora - slepo se nadajući da je sa druge strane telefonske žice cilj, a ne provalija.

Žensko najjače oružje, to sam negde pročitao je neobuzdana muška mašta. Ovu igru smo oboje igrali, svako u svojoj ulozi. Blesavi tinejdžer je maštao, paunica se šepurila. Najpre da povod, a zatim se nevino puvuče u opravdanja. "Pa, niiisam..., pa neee znam".  Onaj tipični diftong između a i e, koji u engleskom jeziku spada u pravilno izražavanje. a ostatku Srbije služi da se ponekad izruguje Beograđanima, ona je obojila nijansom razmaženosti. Čini mi se da pod to dugačko "neee znam" kao pod kišobran htela da okupi ceo svet da je odbrani. Ili moižda da umessto nje glasno kaže ono što oseća, a ne želi da kaže sama.

Muškarca sa šesnaest godina lako povrede, bez obzira što se čini beskrajno jakim i samopouzdanim. Sveže povređen, a u nameri da me ne zaboravi na kraju po zlu, ispraćen sam rečenicom:"Znači, ti sada mene mrziš?" Ma, ne, dušo, samo bih hteo da me pamtiš.

Iskusio sam mnogo zavisnosti u životu. Cigareta i pivo su poroci među njima. Poroka sam se oslobodio lako, jer bile su to samo probe. Paunicu sam prebolevao postepeno. Najpre je trebalo očistiti je iz prstiju (telefona), a zatim i iz srca. Nije bilo baš prijaatno biti ja tih meseci. I slušati romane neizgovorenih reči u našim kasnijim susretima. Tišina je govorila mnogo tečnije i lepše nego što bih sam mogao da poželim.

Za sada, kako stvari stoje, jedino se vremenu nisam zamerio. Kao stari dobar prijatelj, pomogao mi je da zaboravim. Nisam mogao da poverujem. Pre nekoliko meseci reče mi jedan od braće: "E, video sam onu, Paunicu . Dala mi i broj telefona...", "Nije taj", kažem ja, "nego ..." Reč preko reči, otkrijem da sam zaboravio ono što sam napamet znao, kao ime i prezime. Razmišljao sam pre neki dan da je pozovem, ali ne znam na šta bi taj razgovor ličio. Znam na šta ne bi - na probajmo ponovo.