Da li volim svoj posao i zašto?

Prepoznali ste motiv iz pismenog zadatka u filmu „Tito i ja“. Moram ja da budem uvek pomalo sarkastičan. Šta ću, tako mi trenutno teče krv, a nešto ne bih sebi uzvodno. Povod je lep i tema je lepa. Ali, naučen sam da se nikada do kraja ne nasmejem. Onaj koji motri na sve nas, Onaj pred kojim ne možemo da slažemo, će znati da uživam dok pišem. Ostali ne moraju da veruju.

Đačko doba

I osnovnu školu sam mogao da biram, mada me tada, prirodno, niko nije ni pitao. A i da jeste, šta sam mogao da kažem kad nisam ništa o njima znao. Inače, već tad sam, da sam o tome razmišljao, mogao da zaključim da je Čačak mali grad. Tri osnovne škole bile su mi blizu. Izabrali smo onu u koju je išlo najviše komšija; nikada nisam razmišljao šta bi bilo da sam išao u neku drugu.

Srednju sam već mogao da biram. „ZX Spectrum“ sam ganjao uveliko i ozbiljno. Šta ćete - „Commodorre“ je još bio podaleko, a i mali „sprectrumčić“ je neke stvari mogao bolje da odradi - moglo se više naučiti o programiranju, što je naglo počelo da me zanima. Mada sam, zbog jedne dame u školi nekoliko trenutaka razmišljao da bi moja profesija mogla biti psiholog, „Spectrum“ mi nije dao da mnogo „lelujam“. Srednja škola biće sigurno srednja tehnička. Automatika, radio tehnika,... Ovo prvo nije imalo u Čačku te godine - uvedeno je sledeće. Za radio-tehniku trebalo je ići u Kraljevo. I tu dolazimo do prvog skretanja: kao nije baš to što smo hteli, ali je blizu - gimnazija Matematičko-programerski saradnik. Tada nisam znao ovo što ću saznati mnogo godina kasnije: nigde ne bih naučio bolje matematiku nego u gimnaziji i ni od koga bolje nego od moje razredne.

Naučio sam i tri programska jezika u gimnaziji. Pa zašto bi se smer i zvao „... programerski saradnik“ a da nema veze sa programiranjem? Ljubav prema računarima poduprta ljubavlju prema matematici postajala je sve veća. Prva je otelotvoravana razno-raznim računarskim igricama (više logičkim, manje grafičkim), a mateamtiku sam prosipao po drugovima, komšijama (...) koji je baš nisu kapirali.

Mogućnosti za izbor fakulteta su bile beskrajne: imaće, naravno veze sa računarima, matematikom (ova dva sam mogao da „uparim“ na PMF-u odsek programiranje), telekomunikacijama, ...

Studentarisanje

 Sa sadašnje tačke gledišta, čini mi se da prijemni za upis na fakultet nisam ni polagao. Voleo bi da se ne sećam ta dva dana, voza kojim sam išao u Beograd, Sajmišta i dobre stare gospođe koja je posle dva ispitna dana (ne zna se kog crnjeg) rekla: „Ko zna zašto je to dobro“. Da, verovatno je zbog nečega dobro što sam se vratio u Čačak, samo što mi nije bilo jasno zašto. I nisam hteo tako lako da prihvatim.

Šta izabrati u Čačku kad i ne znam šta ima?

„Mehatronika Vam je jedan mlad smer. Spoj Mašinstva, elektroehnike, elektronike, računarstva i robotike“, reče jedan profesor koji je trebalo da mi pomogne da se opredelim. A jedino mi to nije bilo poznato od svega što je Čačak tada nudio. Odlučio sa se za tu novu, mladu nauku jer me ove preostale dve nisu baš mnogo zanimale.

„Šta vam je to Mehatronika? To ima samo u Japanu i kod nas. Japanci su razvijeni, a šta će to nama?!“ - rekao je jedan nastavnik kome se nije svideo novi smer. Tada nije bilo interneta, pa nisam mogao da pročešljam svetom i saznam da u Nemačkoj, na primer, mehatroničari imaju posla na svakom ćošku. Rekla mi jedna čet prijateljica koja predaje u Nemačkoj na Fakultetu za mehatroniku.

„Ok“ - mislio sam u sebi - „Ima elektronike, jeste da ima i mašinstva, ali verovatno ću moći da ga zaobiđem.“

To je bilo još jedno skretanje sa onoga što je makar ličilo na nešto što volim. Daleko je da bih se setio, ali čini mi se da smer za računaarstvo tada na TF-u nije postojao. Da sam razboritije razmišljao, raspitao bih se, ali ja rado prihvatam izazove. Na kraju krajeva i gimnaziju sam tako prihvatio - kao izazov. Elektrotehnika i njeno čedo mehatronika su bili isto to.

*    *    *    *    *    *    *    *    *    *    *    *    *

Dok svako slovo sebi ne objasnim, nema izlaska na ispit. Ne tako, malo blaže: možda i prođem ispit čak i ako ga ne „doktoriram“ (ovo je izraz moje koleginice Jasmine). A život je jako kratak da bi se tako studiralo. Ja nisam hteo prečicama, izazivajući uglavnom podsmehe. Samo se vi smejte, ja sakupljam znanje. No, znanje je sporo odrađivalo čišćenje ispita. Za „puškice“ nisam imao hrabrosti - nisam ih koristio na vreme, pa sam na fakultet došao glup. Puškicama se ovladava, kažu, još u osnovnoj školi.

Tako je moglo u nedogled. Jedan ogroman psihički stres me opametio: „Nema ti ovde, Sizife, šta da tražiš!“ Po svaku cenu sam hteo da me tamo više nema. Znači - opet promena.

Da mi je neko rekao '89-te da će se krug zatvoriti na srednjoj elektroehničkoj školi, ne bih mu verovao. Nije baš automatika, nije radio tehnika nije ni mehatronika, ali slično svemu tome - „inženjer banderaš“ (inženjer elektrotehnike za energetiku! Viša škola kao ishodište. Koliko sam kompromisa napravio - prebrojte sami.

I na kraju - deca

„Veralo se na tu banderu“ a krenulo i da se radi. Dakle, radio i studirao. Posao je ustvari kombinacija svega što volim: radim sa decom, sa kompjuterima, a stalno deci nešto pokazujem što im nije jasno: matematika i slični predmeti. Tek eto sad to što radim je tačno ono što želim. I zato volim. I zato nisam odustao kad bi to mnogi uradili. Ljudi kažu da posao mora da počne da postaje teret, moraće, kažu, da mi dođe nekad da se ne pojavim - da mi izađe na nos, drugim rečima. E, onda ću izvući „džokera“ iz rukava - ja ovaj posao volim. Prijatno je osetiti njegovo prisustvo u rukavu, sa željoim naravno da ga nikada ne upotrebim.

Kad već svoju muku studentsku nisam mogao da rešim, pokušavao sam da makar drugima pomognem. Najviše sam voleo da se muvam ispred učionica i amfiteat(a)ra gde se polaže neki od predmeta koji volim (jer, niko valjda ne voli sve predmete koje na studijama polaže). Studentima dobro došlo, naročito kad je ispit. Pljušte zadaci i psovke na temu kako ih uraditi. Gde nisam znao, mudro sam posmatrao i čekao nekoga - da i ja nešto naučim.

Položivši poslednji ispit na Višoj, prolazio sam pored dvojice momaka, koji su bili zatrpani „rokovima“ (tako se kod nas tehničara zovu papiri sa ispitnim zadacima jednog ispitnog roka). Najviše volim da naletim na matematiku, ali se ne sećam šta me privuklo njima. Ispitni rok „drma“ - ispit. Priđem - treba pomoć. Dobacim ono što znam, pa nastavim dalje prema jednom od svojih poslednjih izlazaka za Više.

Došli pre nekoliko nedelja na internet slučajno dvojica momaka. Čuli da ima, čuli da je „za dž“, a „što je džabe i Bogu je milo“. Došli da vide. Oni su mene prepoznali. Da li da kažem da nisam imao pojma o kome se radi dok mi nisu rekli. „Znaš ono kad smo imali ispit, pa si naišao, pa...“ E onda se setim svega.

Sada broje mnogo sitnije nego pre tri godine. Po jedan-dva ispita do kraja. Ne žuri im se, kaže jedan. Drugi potvrđuje. Baš je lepo biti student, u to nema sumnje. Nekima dok studiraju, pa „spremaju ispite“ po studentskim žurkama, a nekima tek kad daju sve ispite. Jedna prijeteljica je sve godine dala u roku, a obnovila je apsolventski staž. Kaže nije joj se žurilo. Isto tako je lepo kad se sretneš posle sto godina sa nekim sa kim si nekada delio istu muku studentsku. Setite se samo najlepšeg, a i ono što ružno, zajedničko pivo u domaćoj ili atmosferi nekog od čačanskih lokala, će ulepšati. Smešno bude to kad pomognete drugima da polože ispit, a vi sami ostanete još nekoliko rokova da ga polažete. Ostao sam iza svih svojih kolega koji nisu odustali od studija posle prve odslušane godine. Danas mi je drago da sretnem te ljude, ali skoro sve ih put odnese u svoje rodne gradove. Takav je Čačak u očima studenata - studira ko mora, a oni koji ne moraju u njemu se ne zadržavaju.

Zaista samo smrznuto blato?

Jedna pojava mi je jako zanimljiva. Možete najbolje videti ako živite i studirate u Čačku. Imao sam mnogo drugova među student(kinja)ma, koji kao što rekoh skoro svi dolaze iz drugih mesta. Čačak im je samo prinudno mesto boravka dok studiraju. Polupijane večeri, spremanje ispita u studentskoj čitaonici (gde se ustvari često radi sve osim spremanja ispita) su pravi EPP studenstkog života. Ima i onih drugih, tamnih: studentske sobe u kojima su elementarni uslovi života obavezno kraći za makar po jedan; kombinacije su raznolike: ako imate dobro grejanje i dobre higijenske uslove (a skoro stalno makar jedan fali), sigurno ćete imati gazd(aric)u baksuza, a ako vam se i na tom mesto osmehne sreća - sto posto ste na svojoj koži već osetili šta znači „čačanska kirija“. Čini se da ljudi sa kojima delite lepe trenutke i pomažete da svare one koji nisu lepi, zauvek jednim delom sebe ostaju u vašem gradu. Jedan po jedan odlaze uz obećanje da će se obavezno javiti nama koji ostajemo ovde što studentskim poslom, što mestom prebivališta. I naravno, onaj koji ode zabotravi mesto gde je studirao možda već na putu do kuće. Mi koji ostanemo onda kažemo: „E, vidi kako neće ni da se javi. Ja bih se makar javio da pitam kako ste...“. Pa onda jedan od tih koji kritikuje takođe završi, pa se ponaša isto. U čemu li je stvar?

Moj grad je, po predanjima koje smo svi mi čačanski osnovci čuli, dobio svoje ime od Turaka. Oni su, kad su se doselili u Čačak, videli puno smrznutog blata, što se na turskom izgovara čačak. Ko izađe iz blata, taj valjda nema potrebu da ga gazi ponovo. A zar ništa više ovde nema osim blata? Ostaje gorak ukus u ustima.

Već neko vreme na internet dolazi jedan mali, za koga se taj pridev može upotrebiti veoma uslovno. Veći je od mene za glavu. Reče on ime i prezime, što meni ništa nije značilo, osim administrativnog podatka koji moram da imam. Eventualno bih, da razbijem tremu deci, pitao u stilu baba (starih dama, je l te): „Je l ti dođe nešto...?“ (u babskoj formi ova rečenica najkraće glasi: „A od kojih si ti?“) Promrmljao je: „Ja tebe poznajem“. Na ovo ne odgovaram, jer bi me bilo sramota da ustanovim da ne poznajem „dete od preko puta“.

Nisam se mnogo leba najeo od davanja časova. Može se pre reći da sam pekao zanat. I to ako vam je stalo da dobro ispečete zanat, morate imati što više prakse, a imaćete više prakse ako budete časove držali džabe. Braća, rođaci, prjatelji, komšije i prijatelji i rođaci svih prethodno nabrojanih - kako im naplatiti?

Jednom dođe komšinica, pa kaže:
- Imam jednog rođaka, trebaju mu časovi... matmatika... Njegova majka će da plati...

Fotofiniš školske godine, početak juna. Spašavamo godinu; nije baš fora da osnovac ostane za avgust. Bez obzira na to što je za avgust jedne godine najvervatnije kriva makar prethodna, ako ne i one godine pre nje. No, šta je tu je. Iskeženi kec je ono čemu nas vuče matica.

Dobijem pare unapred. NIkad neću zaboraviti kako mi je bilo. Prvi i za sada jedini put da sam pare dobio unapred.

Kad neko ima jedinicu iz matematike teško je raspoznati gde je tom kecu glava a gde je rep. Možete samo, što ima običaj da kaže jedan profesor na TF-u u Čačku, ispipavati. Napipah tablicu množernja i prednost račnski operacija.

Volim da pišem deci ono što provalim da ne znaju. Još više volim kad kad vidim da deca nauče ono što sam im napisao. Ovom dečaku najpre ispisah tablicu množenja.

- Ovo obavezno da naučiš!“

Mama je bila u blizini, pa nije bilo vrdanja. Izgleda da je učio čim je već sutradan znao. Budno i brižno oko majke je bilo kontrolor.

Od deset časova koliko je mama platila održao sam osam. Kad je trebalo da se vidimo deveti put, ona je rekla:

Imao je juče pismenu vežbu, dobio je trojku (ovo znači da smo uspeli). Ne moraš više da dolaziš.
- A šta ćemo za pare što ste platili?
- To te ja častim - reče mama.

Ne bih nikada povezao ime ovog dečaka sa onim koji dolazi na internet, da ga nisam video pre neki dan kako dolazi u moj soliter.

- Šta ćeš ti na mojoj teritoriji?
- Pa, meni tetka živi u ovom soliteru.
Baba u meni je zaćutala. Nisam ga pitao: ko ti je tetka?
- OK, koji ćeš sprat?
- (...)

Ne samo da je moj sprat, nego i uđe u stan u kome živi ona komšinica što je tražila časove za svog rođaka. U trenutku mi proleće kroz glavu ime dečaka. I komšinica: „Kako si zaboravio na mog...?“

Ih, kako sam zaboravio!? Teško pamtim imena i ove dece koja dolaze na internet svaki dan, pa recimo ne dođu po nekoliko meseci. Kako da zapamtim dečaka ga sam video devet puta u životu pre deset godina!?

Neki ljudi su opčinjeni svojom profesijom, poslom kojim s bave. To ume biti zanimljivo do granice od koje počinje smaranje sagovornika. Nastavak je davljenje. Mučno za one koji su davljeni. Oni koji to posmartaju mogu se i nasmejati. Oni maštovitiji, duhovitiji, smisle fazon, pa se posle, izbegli iz kandži entuzijaste, smeju i oni koji su bili davljeni. Naravno, pošto dođu do vazduha.

Bilo je to pre nekoliko godina. Beograd, žurka. Dama je psiho-patolog jako posvećena svom poslu. Radi sa maloletnim delikventima kao psiholog. Bilo nas je prilično na toj žurci, a dama je razgovarala face-to-face sa većinom. Samnom takođe. Rekao sam joj da ne volim baš da gledam filmove, na šta je ona pitala:

„A možda je to tebi psihički poremećaj iz detinjstva?“

Koliko sam čuo još nekim momcima je rekla isto to. Dakle, svakoga je posmatrala kao pacijenta. Ja sam bio „na redu“ tek pred kraj, tako da sam uspeo da spremim nastup kad dođe do mene.

Na postavljeno pitanje sam odgovorio: „Nemam pojma“. Nije, mislite, imalo šta da se sprema, ali varate se: trebalo je pravilno rasporediti podupirače na sva kritična mesta gde bi nervni sistem mogao da popusti i prospe bujicu u najbopljem slučaju cinizma. Taman posla da sam joj ispričao ovo:

Još kao klinac sam imao problema sa vidom, samo što se na to baš nisam žalio. Kad krene film, moram da ga gledam s poda, što je jedno pola metra bliže TV-u. Drugačije nisam mogao da čitam titlove. Najpre sam mislio da ide mnogo brzo, dok nisam ukapirao da to ustvari ja ne vidim, pa dok razaznam slova, prođu tri kaiša.

Odustao sam od gledanja filnmova, naročito onih koji su titlovani. Vreme sam popunjavao čitanjem, ili piskaranjem. Uvek sam ponešto pisao. Zavisno od toga koliko sam bio star, piskaranje je bilo od dnevnika do računarskih programa.

Ponekad bih bio primoran da gledam film: skupi se društvo, jer je bilo malo bezveze da se izgubim. Kako sam inače (bio) ćutljiv, moglo je da se proguta to što jedino ja ništa ne komentarišem tokom fima. Ponekad neko skrene pogled na mene, ja odglumim zanimanje, mada je bilo smrtno dosadno. Još tada sam se i ne znajući to, spremao za jednu od veština koju svi studenti doktoriraju iako su posle svršenih fakulteta dobili tek inženjerske diplome - veštinu čekanja.

Što sam bio stariji gledanje filmova mi je bilo sve više strano. Dovući me da gledam film bilo je ravno podvigu. Sve više sam smatrao gubljenjem vremena. Samo neka jaka priča je mogla da me privuče TV-u ili bioskopu. Nije me zanimalo, šta da radim! Danas je interesovanje za nijansu veće, ali naočare ne nosim već više od pet godina. Nije da ne treba da ih nosim, nego doktori odustaju od poduhvata da mi odrede dioptriju. Ovo je relčenica sa poslednjeg pregleda: „Ti to što imaš-imaš! Tu ti naočari ne pomažu!“ To je rekao poslednji kod koga sam išao. A vidim da to nije to kad ih stavim. Zato ih i ne nosim. I zato me na poslu niko nije video sa naočarima. A to znači da ih nisam stavio poslednjih pet godina. Trošim, kako „doca“ reče, ono što imam. Trenutne mere su -1,25 i -0,75. Pre 25 godina startovao sam sa po -0,75 na oba oka.

Da se vratim na gospođicu s početka. Šta bi bilo na pomenutoj žurci da je lady slučajno hirurg?