Šta drugo čovek da radi na ovoj skapsi nego da čita blogove. I tako u redovnom skeniranju jednog prijateljskog bloga, otkrijem da mu je danas blog-rođendan. Znam, i ja sam negde ovih dana počeo, pa hajde da vidim. Gle, molim te - isto danas. Isto pre godinu dana.
Dugo je pripremano moje blogovanje. Najpre sam šacovao šta drugi pišu, zatim stidljivo na nekim drugim mestima pokušavao da napišem iole smislenu proznu (a bile su uglavnom grozne) formu.
"Šta li bi ljudi rekli da pročitaju nešto ovakvo?" - pitao se ne tako mlad ali blogovski zelen Sizif, koji je najpre kao nik imao imeiprezime.
"Šta bih ja rekao da pročitam nešto ovakvo a da ga drugi napiše?"
Posle pilot-proba, trebalo je uzleteti. E, za to je trebalo imati čelične živce, jer Macintosh Java nije bila na visini zadatka. Za buduće takmičenje u gimnastici i preskakanju prepona ova zemlja bi mogla da ima prvaka sveta. Mene. Kada posmatram unazad stvari, te prve prepreke - koje su bukvalno izranjale - su verovatno uslovile da moja želja za pisanjem svede u normalne okvire. Kada ovo kažem, mislim na to da sam mogao da napišem puno gluposti da sam imao sposoban internet u pravom ternutku. Prvi post ima malo mlađi datum, zbog već rečenih problema. Posvećen - pa kome nego Niku Kejvu. Nekima od vas nije promakao, pa sam dobio i prve komentare.
Blog mi je doneo samo lepe stvari, lepa poznanstva. Neke od njih nikada neću zaboraviti. Danas sam pročitao jedan post u kome blogerka kaže da su joj govorili kako su internet priujateljstva i poznanstva lažna, da ti ljudi ne postoje. Trebalo je jednog aprilskog dana biti na mom mestu u Beogradu. Neka mi neko kaže da to nije postojalo. Da Sonatica ne postoji. Da Buba ne postoji.
Čitajući mnoge od vas, dobijao sam ideje i šta bih ja pisao, a moram reći i da sam od nekih "kupio" i kako to da uradim. Ono što je na blogu najlepše to je međusobna komunikacija nas blogera. Radovao sam se i još uvek se radujem svakom komentaru. Mnogo je onih koje skeniram dnevno, ali ne komentarišem baš uvek. Zato mnogi koje čitam i ne znaju da to činim.
Prvih godinu dana je iza mene. Bilo je divno. Verujem da će tako i ostati. Za godinu dana od nekoga ko je samo ovlaš znao šta je blog, danas deci sa kojom radim pomažem da ga otvore, uređuju, postavljaju slike, muziku. Deca se baš zagrejala. Nekoliko njih veoma ponosno uređuje svoje blogove.
Dugo je pripremano moje blogovanje. Najpre sam šacovao šta drugi pišu, zatim stidljivo na nekim drugim mestima pokušavao da napišem iole smislenu proznu (a bile su uglavnom grozne) formu.
"Šta li bi ljudi rekli da pročitaju nešto ovakvo?" - pitao se ne tako mlad ali blogovski zelen Sizif, koji je najpre kao nik imao imeiprezime.
"Šta bih ja rekao da pročitam nešto ovakvo a da ga drugi napiše?"
Posle pilot-proba, trebalo je uzleteti. E, za to je trebalo imati čelične živce, jer Macintosh Java nije bila na visini zadatka. Za buduće takmičenje u gimnastici i preskakanju prepona ova zemlja bi mogla da ima prvaka sveta. Mene. Kada posmatram unazad stvari, te prve prepreke - koje su bukvalno izranjale - su verovatno uslovile da moja želja za pisanjem svede u normalne okvire. Kada ovo kažem, mislim na to da sam mogao da napišem puno gluposti da sam imao sposoban internet u pravom ternutku. Prvi post ima malo mlađi datum, zbog već rečenih problema. Posvećen - pa kome nego Niku Kejvu. Nekima od vas nije promakao, pa sam dobio i prve komentare.
Blog mi je doneo samo lepe stvari, lepa poznanstva. Neke od njih nikada neću zaboraviti. Danas sam pročitao jedan post u kome blogerka kaže da su joj govorili kako su internet priujateljstva i poznanstva lažna, da ti ljudi ne postoje. Trebalo je jednog aprilskog dana biti na mom mestu u Beogradu. Neka mi neko kaže da to nije postojalo. Da Sonatica ne postoji. Da Buba ne postoji.
Čitajući mnoge od vas, dobijao sam ideje i šta bih ja pisao, a moram reći i da sam od nekih "kupio" i kako to da uradim. Ono što je na blogu najlepše to je međusobna komunikacija nas blogera. Radovao sam se i još uvek se radujem svakom komentaru. Mnogo je onih koje skeniram dnevno, ali ne komentarišem baš uvek. Zato mnogi koje čitam i ne znaju da to činim.
Prvih godinu dana je iza mene. Bilo je divno. Verujem da će tako i ostati. Za godinu dana od nekoga ko je samo ovlaš znao šta je blog, danas deci sa kojom radim pomažem da ga otvore, uređuju, postavljaju slike, muziku. Deca se baš zagrejala. Nekoliko njih veoma ponosno uređuje svoje blogove.