Podižem optužnicu protiv nn lica. Krivično delo krađa sedam dana. U tih sedam dana je trebalo da mlo osmislim šta bih vam danas napisao.

Gledam u utorak i vidim da mi je nestalo sedam dana i da se dan koji sam čekao dovukao sedam dana ranije. Nenadano. E dakle, pre tri godine i šest dana sam počeo da pišem blog.

Kad prođe prva godina možete sebi reći: „Pa, eto probao sam možda bi sad bilo lepo da me više nema“. Ako ostanete, znači da vam se svidelo (slučaj je već ozbiljan). I dođe drugi rođendan i znate da vam se tu i ostaje. Treći se već i ne broji. Mi u široj porodici imamo nekako kult slavljenja rođendana. To su nam ziceri da se sigurno okupimo i vidimo. I zato, čak i najstariji među nama vole da ih se neko seti. Moja jedina živa baba uvek nešto umesi za rođendan i kao slučajno joj se nađe, a kad dođemo da joj čestitamo rođendan i poželimo joj dug život, ona kao u neznanju pita: „Šta, kome rođendan? Kakav rođendan! Meni nije rođendan!“. Kad joj poželimo dug život, ona se kao ljuti i kaže: „Joj, nemojte me kleti“.


Za živog čoveka tri je mali broj - za blog i nije. Za razliku od moje babe, neću reći da me ne kunete. Ne smatram da je kletva pomisliti da ćete još dugo blogovati. Posebno što znam zašto sam tu. Tu sam da bih nešto rekao. Negde sam rekao da blog pišu ljudi koje je blam da pričaju sami sa sobom, a drugi više nemaju živaca da ih slušaju („Gde se gasiš?“, pitao bi jedan tatin prijatelj).

„Ti od svega najviše voliš da pričaš“. Kad vas stigne jedna takva rečenica možete da potrošite zaista more reči da biste dokazali da ne volite da prosipate more reči. I uhvatite se u klopku.

Blog, međutim trpi sve. Blogeri nešto manje. Mnogi su me čitali dok su mali živaca. Za one druge se pitam otkud im još uvek živci da rade to isto. S druge strane, meni nešto navrlo da pišem. Imam nekoliko započetih tekstova. Imam čak i završenih, ali čekaju da ih izbrusim (ako sam već gorak, da ne budem nepravedan).

I da, ne može bez gorčine. Mnogi koje sam čitao više nisu na MB. Neki su otišli jer su hteli (mada janisam hteo da odu), a neke je ono posle života udaljilo sa bloga. Pomenuću samo onoga sa kojim sam krenuo istog dana da blogujem. Ne mogu a da ga se ne setim, jer sam zakasnio sa upoznavanjem. Sebi to nikad neću oprostilti. Ma ne sebi. Jednostavno prilike su se namestile. Evo vam link, pa svratie i do njega. Ovo je i njegov i moj dan sa zakašnjenjem od šest dana. Mada znam da on ne bi zakasnio. Napisao sam i priču o njemu. Jednoj blogerki sam to rekao. Reći ću i vama ostalima. samo ne sad.

Eto tako, tri pune godine (i šest dana) i još mi je lepo, jer imam unuitrašnji poriv da pišem, da pretvaram u slova i sa vama delim ono što osećam, što vidim, što dišem. Ukratko, blog mi je još uvek izazov.

„Bankomat ne radi“

Konačno sam i sam postao žrtvom ove poruke. Došla, dakle, maca na vratanca. Pre godinu i po dana sam podigao pare sa jednog u centru grada bez problema. Samo pola sata posle toga, koleginica javlja da nije podigla pare sa istog bankomata, jer je pokvaren.

„Bogu hvala“, pomislio sam, „izmakoh za dlaku“. Još jednom kasnije sam na istom video istu poruku, ali tada sam ga već zaobilazio u širokom luku. Makar u Čačku bankomata ove banke ima dovoljno..

Prvi put sam posla sa karticom imao pre nešto više od pet godina. Nacrtali mi ljudi kako treba da je koristim. I rekoše mi: ako tri puta ukucaš pogrešan pin - kartica prestaje da važi.

Bankomat moje prve banke, koja inače uzima pare za troškove održanja računa i ako na njega ne legne ni jedan jedini evro ili dinar, bio je na otvorenom. Službenik je izašao da mi pokaže kako se rukuje bankomatom. I on je ponovio da tri puta pogrešan kod blokira karticu.

„Šta se onda dešava?“ - volim da budem informisan do samog kraja, za slučaj da mi zatreba.

„Ako je strana kartica, onda... a ako je domaća onda...“

„Neka, neka. Lakše je zapamtiti nekoliko pari brojeva nego se akati sa if-then-else petljom“, mislio sam u sebi, ali se učtivo zahvalih. Mislim da je cela ulica zagrmela kada je rekao: „Izvadite karticu!“, valjda zbog onoga sa „progutavanjem“ kartice.

Igra slučaja je htela da sam mnogo puta pogrešio pin kod. Anđeo čuvar, valjda (jer takve stvari se najkraće objašjavaju na taj način), hteo je da se zaustavim najdalje posle drugog pogešnog ukucavanja. Nekad pogrešim pin kod, a nekad najpre upišem koliko ću novca da podignem, a bankomat traži pin kod. I to se smatra opet kao greška. Srećom, posle najviše drugog ukapiram to, pa mi kartica ne bude blokirana. E jednom je izgleda i bankomatu prekipelo. Pošto sam morao da podižem novac iz dva puta, jedno podizanje je prošlo bez problema, ali je zato drugo dočekano porukom: „Pogrešan pin kod ili je kartica istekla (sve na englekom)“. NIje moglo da se desi ovo sa tri neuspela pokušaja, jer sam pin kod ukucao samo jednom i dobio novac.  Da je kartica upravo isticala u periodu između prvog i drugog podizanja para mouće je, ali bi trebalo da budem takav baksuz da je teško naći primer da se sa tim baksuzlukom uporedi. Osim toga, na kartici je pisalo da ističe tek za godinu i po. Šta se desilo ni do danas nije poznato, a od tada je prošlo preko četiri godine. Prolazeći pored bankomata nekoliko meseci kasnije, video sam natpis „Bankomat ne radi“ (Za mene ne radi već odavno).

Prvo podizanje para sa novom karticom su dvadsetak sekundi koje nikad u životu neću zaboraviti. Ne bih opisivao koliko mi je značila pomoć osobe koja je bila samnom tada. Lepo sam zvao da mi pomogne da bude tu, jer ako nešto ponovo upropastim inače veoma dobronamerni darodavac kartice biće besan. A ona našla i bankomat sa koga se sve lako čita, i piše na srpskom, i lepo osvetljen... nema šanse da se pogreši.

„Opreznost je majka mudrosti“ pa sam samo posmatrao. Nije bilo one napetosti, a još manje da je bilo dranja (vikanja, urlanja). Sve je prošlo kao po loju - toliko dobro da je i mene ohrabrilo da sledeći put pokušam sam: na kraju krajeva imao sam fore tri puta... Da sam bio pod malo manjim stresom, setio bih se one scene iz „Ćao inspektore“ kad se Bata (inspektor, je l te) vraća na recepciju uvek tražeći novi primerak ključa. Domišljajte sami razvoj priče u mom slučaju.

Laknulo i meni, pa sam postao i malo pakostan prema ovoj drugoj kartici. Već znajući da svaka ima rok trajanja, mislio sam u sebi: „Samo da istekne, pa ću ja njoj videti leđa, a ne ona meni“. I video sam.

Već je bivalo sve lakše i lakše. Kako rekoh, prvu sam nadživeo. U međuvremenu sam i ja postao neko ko će drugom olakšavati muke. Kako to ide, sad ja pričam istu priču, samo što baš ne vičem. I nema više otkucavanja pogrešnog koda, izuzev ako „stane mozak“. A stane - neću da kažem krivo.

I šta je bilo posle? Pa ništa: pola sata posle zaglavljivanja kartice, u banci su ustanovili da zaista nisam ništa skrivio - bankomat pokvaren. Isti natpis kao i na onom u centru grada.

Moja kartica je oslobođena. Lepše je ipak biti jedini ispred bankomata nego dvanaesti u redu pred šalterom. E sad, sa bankomatom ne možete bistriti i razglabati na razne teme dok čekate u redu, ali poenta i jete ne čekaati u redu. Makar dok Srbija ne postane zemlja u kojjo će redovi biti ispred bankomata, a ne ispred šaltera. Moram da priznam da ponekad zamišljam kako bi izgledala ta slika i koliko je Srbija od nje daleko?

Za nekoga ko nosi naočare pozornica je bila predaleko. Nisam se bunio, jer sam mislio da znam šta me čeka.

Ne mogu vam reći kako je izgledala. Sinnead je bila skoro samo obris, ali glas je nešto što neću zaboraviti nikad. Minimalistička varijanta. Jedan klavijaturista (po potrebi je svirao i flautu), jedan akustični gitarista i Sinnead sa svojim električnim gitarama koje je menjala bukvalno za svaku novu pesmu. Komad Irske i to one Irske koju ona voli. Reklama za koncert je govorila da će Sinnead napraviti izbor sebi najdražih pesama.

Rekao sam kad sam došao u Čačak da je to bio jedan „dobrica koncert“. Hteo sam da kažem da nije bilo „revolucionarnih“ pesama (makar ne više od dve). Zanimljivo mi je bilo da vidim kako neke pesme zvuče u akustičnoj verziji. Moram da prinam da sam očekivao onu pesmu čije reči idu desno u side-baru (video foru od ljube Anrijeve, priznajem). Nisam je dočekao, ali Bože moj!

Možda svesno nije htela da bude zvezda iznad učesnika festivala. Samo time mogu da objasnim izostanak „Fire On Babylon“. Nije baš da nije mogla i nju da presvuče u akustično odelo. No, nisam ni došao na koncert da bih čekao singlove. U jednom trenutku sam se naježio: pre nego što je počela da peva pesmu, otpevala je „one-two-three“ intonacijom kojokm peva „Thank you for...“ i to je bio trenutak u kome sam znao koja pesma sledi. Ko je došao na koncert po singlove nije morao da dolazi. Ko je došao da uživa nije mu se odlazilo kući. Neke velike grupe kada dolaze u zemlje gde inače ne nastupaju, uglavnom publiku zaspu svojim „A1“ ili „Top 20“ pesmama. Sinnead to nije uradila. Možda je to poruka da je ovo samo prva polovina? Možda će doći ponovo?

Kraj je došao nenadano brzo. Čuo sam da vreme leti kad nešto volite – ovo je prozujalo. Sad mogu da kažem da sam se vozio svemirskim brodom – vreme je tako brzo prolazilo. „Kol'ko je trajao koncert“ - pitao sam Ivana. „Oko sat i po.“

Uspeli smo da je prevarimo pa da se vrati jednom na bis. Sledeći put je „prevarila“ ona nas – drugog bisa nije bilo. Ostalo je da domaštamo, kažu da je to i najlepše: kad se neke stvari ne odigraju do kraja, već ostene d se izmaštaju njihovi krajevi.

Trebalo bi da okačim neku sličicu, ali moja „Nokia“ ne može da slika. Video sam neke mobilne telefone koji su slikali ili snimali deliće atmosfere, ali i jednog radnika „Sava centra“ koji je one koje primeti opominjao da ih ugase. Nisam ni primetio, isto piše i na ulaznicama. Kad me opomenuše neki prijatelji, mobilni sam ostavio na čuvanje onima koji nisu išli na konert. Nisam hteo da mi bilo šta pokvari uživanje.