Wanted
uto - 28.08.2007, objavio Sizif 28. avgust 2007 23:02:00
Završio sam čitanje jedne knjige koju sam čitao dosta dugo. Knjiga nije teška, naprotiv. Čitao sam je sa uživanjem, pa nisam ni hteo da merim njenu težinu. Autorka Dubravka Urgešić, a knjiga se zove "Nikog nema doma". Dobio sam je od brata za rođendan, kada sam ga jejndnom posetio u Beogradu. Mnogo volim kada, kao što je slučaj sa ovom knjigom, ne želim da joj ikada dođe kraj. Nešto kao druženje sa prijatnom osobom, Želeli biste da ste stalno u njenom društvu.

U ranim tinejdžerskim danima sam se rado družio sa malim Commodorre-om . Smišljao sam jednostavne igrice, pravio male programe. Za malog mene i mali programi su bili veliki zalogaj. No, tražio sam uvek još. Danas osećam isti poriv, kada se radi o knjigama. Već nekoliko dana, pošto sam prošarao još jednom zabeleženim zanimljivim detaljima knjige, treba mi nova doza knjige.

Čitanje dobre knjige često upoređujem i sa ukusom dobre kafe. Kako već duže vreme pijem ne iz "A4" već pomalo iz "A3" formata šolje, sve više mi pada na pamet veza između šoljice dobre kafe i dobre knjige. U obe bih želeo večno da uživam.

Pozivam vas zato na šoljicu kafe (format po sopstvenoj želji), i ponesite mi preporuku za sledeću knjigu koju bih mogao da pročitam.
 
 
28 komentar(a)
Palić ili ništa
ned - 19.08.2007, objavio Sizif 19. avgust 2007 18:00:00
I konačno, u utorak se ovogodišnje leto za mene završava. Palić je već iza mene. Ali nije izašao iz mene. Tu je negde. U jednoj razglednici sam napisao “Palić je život, ostalo je zezanje”. Nisam ja izmislio tu rečenicu, ali je zaista greh ne uportebiti je u ovakvoj prilici.

Nešto od onoga što sam rekao da ću da uradim nisam uradio. Recimo, nisam ostavio mobilni telefon kod kuće. Ovo će se kasnije ispostaviti kao ključni detalj mog fantastičnog provoda. Nisam ni apsloutno apstinirao od interneta. Gazdarica ima adsl, pa mi je dozvolila da koristim računar. Nisam hteo čitava četiri dana, a onda sam samo svratio da vidim šta mi radite vi blogeri.

Kako je počela, moja misija Palić mogla je da se razbije u milion jedva vidljivih komada još na samom početku.

Autobus lokalnog (čačanskog) zvaničnog autoprevoznika mi je najpre ulepšao život kada sam mogao da kupim povratnu kartu (tek toliko da ne mislim koliko će mi novca ostati i da li će ga biti dovoljno za povratak). A onda se deslilo nešto neobjašnjivo. Na stanici u Novom Sadu vozač reče da imamo dvadeset minuta fore da se protegnemo od sedenja. U principu ne izlazim na autobuske pauze jer su sve kratke, a i ako izađem stojim strogo pored ili u blizini vrata. Dvadeset minuta je dovoljno i za kratku šetnju. Tumarah malo po stanici i na vreme dođoh do autobusa – koga nije bilo. Otišao, kažu, pre deset minuta. I onda potera. Od dve torbe koliko sam nosio, jedna je uvek bila samnom, a jedna u “bunkeru”. E, ova što je bila u bunkeru trčala je ispred mene u Suboticu. Kako sam joj bio staralac, bez mene bi se vratila u Čačak. Sa sobom bi odnela skoro sve što mi je bilo potrebno za letovanje. Tako bih svoju povratnu kartu mogao da iskoristim istog dana.

Tada na scenu stupa “do Tokija” 1100 (lokalni naziv za Nokiju), pa sam Niškim prevoznikom stigao tik ispred autobusa sa svojim torbom, iako je Nišlija krenuo deset minuta kasnije. Naravno, osoblje autobuske stanice mog lokalnog prevoznika bilo je krajnje uslužno i bez njihove pomoći, možda bih ovaj tekst pisao sedam dana ranije i u drugačijem tonu. Mobilnim telefonom sam se dogovorio sa svojim žurnim matičnim prevoznikom da me sačeka ako dođe ranije u Suboticu. Srećan kraj nesrećnog nesporazuma.
Dok mi se ova zavrzlama dešavala nisam imao vremena da razmišljam, ali mi je posle palo na pamet: problem sa torbom je verovatno Božja naplata greha prema “partizanovici”, koja je rekla da će me se odreći ako ne svratim u Vrbas kad budem išao na letovanje. Tanja, ne brini – Bog sve vidi!

Na Palić sam poneo svesku jer sam slutio da će mi biti neverovatno lepo i da neke stvari ne bih smeo da propustim da zapišem. Prva tri dana pisao sam skoro bez prestanka. Ne krijem da sam opčinjen Vojvodinom. Ljudi žive nekako drugačije, mirno, znaju šta je zajednički interes i oko toga nema rasprave. Cela Vojvodina liči mi na mravinjak – svi rade na korist zajednici.

Na Paliću sam radio šta sam hteo, budući da sam išao sam. Ipak, u nekim ternucima bilo je teško biti na Paliću bez one koju volim. To sam najbolje osetio jedne večeri tokom šetnje obalom jednog od dva velika kupališta. Jezero je mirisalo kao i pre nekoliko godina Ohridsko. I uspomene su pokuljale iz sećanja pred oči. No, uspomene se najlakše uspavaju pivom. Postupio.

Jedna od najčešćih filmski sentenci bila mi je “Sloboda, čoveče!”, koju je izgovorio Dragan Maksimović u filmu “Mi nismo anđeli”. Problemi su se gubili u ravnici bez ozbiljne namere da me proganjaju dok sam na odmoru. Istina, to sam video na povratku, samo su se sakrili iza planina u Srbiji i sačekali me ponovo u zasedi.

Naravno, ispunio sam želju svog blog prijatelja i odmorucnuo sam i za njega jedan dan. Odlučio sam da mu poklonim onaj dan kada smo pravili roštilj. Kako da izaberem drugi dan, kad čovek u svojim postovima često piše o jelima koja sprema. A nema tog stvorenja koje voli da sprema jela a ne voli da ih jede. Brate Mungose, veče roštilja je bilo za tebe. Moje učešće u večeri roštilja bilo je pored degustativnog i neka vrsta redara. U istoj vili u kojoj sam bio i ja, letovala je jedna tročlana porodica – roditelji sa osmogodišnjim sinom. Da se ne vrzma oko roštilja dok je ovaj u fazi rađanja (pečenja), zabavljao sam dečaka. Mali je pravi naučnik, a sa njima je pravi raj komuinicirati. Čisto koliko da se postidimo pred iskrenošću, pameću i neiskvatrenošću tih malih bića i zapitamo se koliko je svega toga ostalo u nama (jer i mi smo nekada bili deca). Ta mala stvorenja me uvek resetuju. Mali me potpuno fascinirao kada je rekao da čita (moram da citiram); “Ma, neki 'Zabavnik'”. “Nije to neki Zabavnik, to je najbolji list na svetu” - rekao sam. Tu smo se vrlo brzo složili. Pričao mi je šta najviše voli da čita u “Zabavniku”, a ja njemu kakav je “Zabavnik” bio kada sam ja imao osam godina, koliko on ima sada.

Mi koji smo delili kuću, iako smo se praktično tek nekoliko dana, funkcuionisali smo kao da se znamo sto godina. Izađete uveče na terasu i raspredete priču. Uz pivce, svakako. Gazdarica je bila inicijator okupljanja i to je jedan od glavnih razloga što je boravak na Plaiću bio jednom rečju lekovit.

Nisam se izležavao na Plaiću – trčao sam i šetao. Palić i Subotica puni su “medenih srca”, a povod da se povede razgovor sa onom koja mi se sviđa može se lako naći (ili izmisliti, zašto da ne?). Vidite je kako sluša svog italijanskog prijatelja, napravite se da ne znate gde je Zoološki vrt, pitate je na engleskom, i eto razgovora. Dalje je stvar onoga što nosite u sebi.

Pošto sam iz jednog života “na štopericu” došao na Palić, nisam hteo da mi se letovanje pretvori takođe u štopericu. To je bio razlog zbog koga se nisam ponašao kako se na letovanjima klasično ponaša. I bilo mi je fantastično. Čak sam probao da usporim vreme. Smislio sam par trikova na tu temu. Neki su upalili.

Verovatno bih se malo više sunčao da nisam izgoreo. Najveće uživanje mi je bilo sedenje u nekom od lokala i beskrajno dugo ispijanje kafe. Konobari su bili saveznici – donesu piće, uzmu novac i više me ne uznemiravaju. A ja sedim, pijuckam kafu i posmatram svet oko sebe.

Bože, baš volim Vojvodinu!
 
21 komentar(a)
Kuća pored puta
ned - 05.08.2007, objavio Sizif 5. avgust 2007 13:44:00
Često prolazim pored njene kuće. Onog dana kada je rekla da se mi zovemo ona i ja, skinula je naše zavese i posadila svoje cveće. Voleo sam zavese, volim i njeno cveće. Često prolazim, ne mareći da li će me videti ili ne. Nije bilo grubih reči, pa zato i mogu da je volim. Makar kao dragu osobu, kao ženu koja je savršeno dobro poznavala svaki delić muške psihe. Mogao bih godinama da pišem zašto je volim. I kada je rekla da umesto jednog nosimo po jedno ime. I svaku njenu reč, sve što je njeno, a što sigurno ne bih voleo da ne nosi njen pečat. Jer, ona i ja se razlikujemo. To može da bude izazov za upoznavanje one koja vas opčini detinjom, neiskvarenom dobrotom, zrelošću. Ukratko - ličnošću. Siguran sam da ne postoji ni jedna njoj slična, Makar ne toliko iskrena.

Prošle nedelje sam ponovo prošao pored njene kuće. Ponovo sam video one iste zavese. Dok smo bili mi. I jedno od svojih imena na njoj (bilo ih je puno). Znam da ako reč slaže, trag koji reč za sobom ostavlja uvek govori istinu. Da li umem da pročitam? Možda sam samo jedan prosečan muškarac više, koji bi želeo da nešto bude znak i da znači baš ono što sam ja hteo da znači?

Nju ne vidim više na prozoru. Odavno nisam u godinama kad bi mi se kamenčić u prozor smatrao nestašlukom. Mojim vršnjacima se to tretira kao krivično delo. A ja već činim jedno krivično delo. Ramišljam da posegnem rukom za nečim što možda i nije moje. Za njom. Zaboga - znak nema ništa protiv.
 
17 komentar(a)
Leto i za mene
sre - 01.08.2007, objavio Sizif 1. avgust 2007 20:25:00
    Ma, baš me briga. Mogu makar da pišem. Pisanje je džabe, (barem ovde gde sam sada). Tako da, ako se nešto u međuvremenu promeni (svaka promena mog savršenog plana je na gore - lošije), ostaće zapisano da imam savršeni plan.
    Dakle, primakao se odmor na samo nekoliko uzdaha (nadam se da neću izdahnuti do tada). Odlazim za nekoliko dana. Odlazim zaboravljajući sva sredstva komunikacije koja mogu da pronađu mene. Ona kojima ja mogu da pronađem druge, biće tu samo kada to budem hteo. Na jeziku masovnog sporazumevanja ovo znači da mobilni zaboravljam kod kuće, a na odmor nosim samo "Halo" karticu. Dva telefonska poziva - "stigao sam, dobro sam" i "polazim u ...". Sasvim dovoljno ljudima od mene i meni od ljudi.
    Ko se bude hvalio da me video, na pitanje gde odgovaraće - na Paliću. Očekivano ako pretamburate moju abecedu i zaustavite se na slovu "V". Tamo ću trenirati disciplinu sedam dana bez interneta (i računara). Setih se jednog dečaka koji dolazi ovde na internet. Momak ima neke vrlo zanimljive poglede na svet. Obožava "Velikog brata" i čini mi se da je jedva prežalio što konekcija i softver ovde ne dozvoljavaju uživo praćenje pomenutog reality show-a. Obaveze u školi su ga sprečile da se prijavi za prvi ciklus VB. Na drugi, kaže, ide obavezno. Treba tamo, između ostalog, navesti što originalniji razlog zbog koga se prijavljuješ. "Hoću da vidim kolko mogu da izdržim bez muzike grupe Linkin park i bez Simpsonovih". Zato ličim sebi na ovog dečaka. I ja vežbam izdržljivost.
    Jedna prijateljica mi je rekla da će mi tamo biti dosadno samom. Da, promena će biti velika, jer ovde mi dnevno dolazi puno dece, a na Paliću ne znam čak ni gazde kod kojih ću biti.
    Pa, naravno - nedostajaćete mi. I po dolasku mi sledi izučavanje zaostalog gradiva - vaših postova. Mogla bi učiteljica da me presliša, ili da mi zada kontrolnu vežbu iz blogova. 
 
13 komentar(a)