Ima jedan suvenir devedesetih koji nose skoro svi klinci koji dolaze kod mene na internet. Vole da prave ne baš ugodne viceve na račun drugih vera, nacija, opredeljenja u bilo kom smislu. Zato ih ljubazno zamolim da taj suvenir ostave kod svojih kuća, ili ako baš ne mogu, neka ih ostave pred vratima mog radnog mesta. Ako ništa drugo, nominalno ovde dolaze deca koja rastu daleko od svojih domova jer su njihovi roditelji bili različiti. Bilo je, dakle, bitno odakle su im pređašnjih predaka preci. Zato je prva stvar koju sam imao na umu pre nego što je bilo ko zakucao na vrata besplatnog interneta da neću da čujem bilo kakvo ispitivanje tipa: „A ti si...?“ (stavite bilo koju veru, naciju, opredeljenje bilo koje vrste). Neki poslušaju, neki ne. Onima koji bi hteli da su face i pokažu da za njih ne važe pravila koja su njima nelogična, pokažem put napolje. Za takvo ponašanje ne postoji druga šansa.

Dakle, a ti si...?

Primetim ja da se klinci pogletkuju, ćućore nešto među sobom, ali niko da mi kaže šta se dešava. Tako nekoliko dana, a onda se jedan među njima osmelio: „A što ti ne daš da se pričaju ti vicevi? Mora da si i ti...“ Aha - znači tu smo! Da li je Vlade Hrvat, Musliman, Jevrejin ili jednostavno izbeglica? Najpre sam odgovarao na pitanja jednim odgovorom: „O tome neću da razgovaram.“ Ućutali su za trenutak. Onda je krenuo drugi talas priča koje deca donesu sa ulice, iz svojih porodica, školskih odmora, nažalost i sa časova. Najbolje upali priča da možda ja imam ujaka Musimana, možda mi je baba Jevrejka ili ujak Hrvat. Možda imam Jevreje u familiji? E, onda „znaju“ da ustvari, na neki način vređaju mene. I stanu, bolje reći ne krenu.

Stvarno nije hir. Čuo sam jedan katastrofalan vic od devojčice petnaestak godina stare, buduće majke svakako. Vic o Romima. Sledila bi vam se krv da ga ispričam, ali ne želim iz principa. Nisam se mnogo ubeđivao sa njom. „Nadam se da se više nikada nećemo videti ovde!“, bio je eufemizam za „Nemoj da sam te slučajno još jendom video ovde.“ Video sam lica ostale dece koja su bila tu. Znao sam da su i oni razumeli. Šta da je bio neki Rom tu kad je to rekla? Pretpostavljam da ne bi ni delila isti krov sa njima. Pretpostavjam isto tako da bi se već tada desilo ono što sam gledao i „gasio“ nekoliko godina kasnije: došli dvojica Roma na internet, i to su bila prva dva Roma kod mene na internetu; ono što sam video kad su ustali bilo je sramno ne za decu koja su akteri, već za njihove roditelje: niko od dece nije hteo da sedne na stolice gde su sedeli Romi; nije bilo teško to primetiti, a onda sam rekao: „Šta fali ovim stolicama?“ Više nikome nije palo na pamet da ne sedne.

Možda

Na licima ne piše koje smo nacije. Ima ipak „filozofa“ koji „po faci umeju nepogrešivo da procene“ ko je koje nacije. Takvima ne dam da primenjuju svoju veštinu. Jer, ko zna možda baš neki mali Musliman sedi tu i gleda „jutjub“, možda se plaši da to kaže, a i za njega je internet isto kao i za sve druge dečake i devojčice.

Šta čovek prvo potraži kad mu objasnite šta je to Google, tj šta je pretraživač, čemu služi? Neki ukucaju svoje ime. Ako imate „Fejs“, velika verovatnoća je da će vam se otvoriti vaš profil na istom. Nekad davno, kad sam ja prvi put „zaguglao“, nisam imao Fejsbuk (a ne znam ni da li je bilo „Fejsbuka“). E tad sam ukucao svoje ime u preraživač i: bilo mi je imenjaka i prezimenjaka, ali skoro „listom“ na stranicama sa ekstenzijama „hr“. Mora dakle, zaista da nam na čelu piše odakle smo i da sam ja decu bez razloga „cimao“, jer, mnogo je „mojih“ u Hrvatskoj. Mogao sam ovu lekciju da naučim još u srednjoj. Tada sam za drugove i drugarice iz odeljenja bio „ustaša“ (pisalo mi na licu?). Razlog: nisam hteo da pristanem da se odreknem hrvatskih, bosanskih (...) grupa koje volim. I te grupe su, dakako, tada „bile ustaške“. Oni koje danas zanima zašto ne dozvoljavam to što ne dozvoljavam devedesetprve se nisu ni rodili, neki su imali dve-tri godine, a neki se možda i sećaju. Poslednji možda i pamte, ali svim prethodno nabrojanim trebalo je da se ispriča u kući. da im roditelji, ako i oni znaju, kažu da je čovek na prvom mestu čovek i da nas nacija ne čini ni klempavima ni atletama ni genijima ni zatucanima. Pretpostavljam da se tu negde kriju „postulati veštine prepoznavanja“ ko je koje nacije, a onda naravno sledi već „završena“ psiho-analiza. Predrasude su čudo, ali to čudo ne želim da se muva među decom koja dolaze na internet.

Pitam se šta bi ovi klinci mislili kada bi znali ovo za moje prezime na guglu. Ja svakako imam svoje poreklo, ali to naravno ne treba nikoga da zanima. To je za početak najbolja opcija. Jer i neki roditelji po tom pitanju razmišljaju na nivou deteta koji o svemu ovome ništa ne zna. Šta onda da očekujemo od dece?

U vreme kad sam počinjao da pišem ovaj tekst, skoro na svakom koraku ste mogli čuti o „nemani zvanoj Fejsbuk“. U Srbiji je to oniliko opasnije koliko je manji broj konzumenata interneta manji. Izgleda da se bura stišala, ali ne sumnjam da će zlog duha iz boce neko ponovo pustiti. Ako tako i ne bude, želeo bih i ja da kažem „nešto za TV Dnevnik“ na ovu temu. Predugo je? Čitajte iz delova, ili samo delove. Ja sam samo hteo „glasno da razmišljam“.

Volim kad mogu da budem po strani u nekim prilikama. Da mogu na miru da posmatram. Da gledam kako se drugi izleću, kako gorljivo brane svoj stav često donet na brzinu za potrebe identifikacije, svrstavanja na ovu ili onu stranu. Neke stvari se vide lepše kad malo odstoje kao i neka mišljenja. A i to stajanje na stranu - šta ustvari znači? Znači da ćete „svojoj strani“ panj u oku prekrstiti u trn i vaditi ga pincetom. Pod uslovom, naravno, da priznate da ste taj „trn“ videli. Sve podseća na navijače, a ovo o čemu ustvari hoću da pišem i jeste nešto kao navijanje.

Za i protiv „Fejsbuka“

Da su ljudi malo stali na loptu, ovo pitanje ne bi postojalo. Postojalo bi samo „Imaš li Fejsbuk?“ Zašto „za“ zašto „protiv“? Zato što ljudi nemaju meru. Najpre je bilo skoro statusno pitanje „Imaš li Fejs?“, pa su vas mogli proglasiti skoro za nepismenu osobu ako ga nemate. Sada je, vidim, postala moda gašenja „Fejs naloga“.

„To su gluposti; samo smaraju kojekakvim budalaštinama...“

Stvar, međutim, stoji malo drugačije (a ljudi su neobavešteni):

- Fejsbuk ne služi da biste slali online kafice jedni drugima niti da biste se međusobno „bockali“ (to, valjda, spada u gluposti, mada ih ima još);
- Uopšte ne morate da prihvatate sve one smaračine (aplikacije i „rikvestove“) koje vas izluđuju. Sve te „džidža-bidže“ možete i da odbijete. Šta ako piše da pošaljete na 15 prijatelja? Piše i da možete da nastavite bez toga. Mislim, uopšte, imate izbor i mogućnost da ne budete smarani. Bilo bi ružno da se ispostavi da je „Fejsbuk“ pravljen da bi neko nekome slao kredit za poker...

Hoću samo da kažem da je „Fejsbuk“ prezren vrlo često zbog perifernih stvari, zbog onoga čemu on ne služi. Mnogi koji imaju prezir prema „Fejsu“ imaju ga jer su im se „fensi promoteri“ istog popeli na glavu. Na stranu to što će oni koji su ga otvorili jer je „in“, svoj „Fejs“ ukinuti, jer više nije „in“. Znam neke koji su ga „ugasili“.

A Fejsbuk, ustvari, služi za ovo:

Ako se ne varam, jedna blogerka me potakla da napravim „Fejsbuk“. Linkovao bih „jedna blogerka“ da sam siguran da je ona na koju mislim. I dakle, napravio sam da joj učinim uslugu. Čemu sve to služi (makar i da ne radi) nisam imao pojma. Imao sam valjda nekoliko prijatelja, ali skroz sam zaboravio i na njih i na „Fejs“ dok Igor Brakus nije celu jednu emisiju (nemajući ideju šta će da radi u emisliji, ili samo glumeći da je nema - mislim, ipak je on dramaturg, pa može da izrežira nedostatak inspiracije) potrošio na pravljenje „Fejsbuk“ naloga svoje emisije (najpre bilo mini glasanje „My space“ ili „Facebook“). Kako već rekoh, zaboravio ja da imam „Fejsbuk“, pa krenuo da tražim sebe na istom. Nađem, uđem i ukapiram da ustvari mogu da tražim neke poznate ličnosti koje cenim, pa sam tako i krenuo da „frend rikvestujem“ razne osobe, a one me primale za prijatelja.

Dosta dugo sam tako skupljao javne ličnosti kojima bih hteo ponešto da kažem, pa onda vas blogere, rodbinu, prijatelje i zaboravljene prijatelje. Nekako sam se i zasitio „Izvlačenja iz peta" ljudi koje bih mogao da „testiram na virus Fejsa“, kad se setih jedne sarajevske prijateljice iz devedesetih. Malo je surovih nijansi koje su mogle da čine život jedne bosanske porodice koja je morala devetdesetih da pobegne iz Bosne, a da se nije desila toj mojoj prijateljici. Kada se prisetim svih priča naših drugova i drugarica sa sličnim sudbinama, slika je potpuna. Pošto se samo jedno mesto na svetu zove dom, mnoge od njih Čačak nije zadržao. Otišli su dalje, neki po Srbiji neki van nje.

Palo mi na pamet da ih potražim, ali damama, što je prirodno, nisam mogao da znam prezimena, ako su se udale. Iznenadim se kad pronađem neku koja je na Fejsu ostala devojka. Koliko sam znao, ova priajteljica se udala. Pre nekoliko godina sam sreo njenu majku, ona mi dala broj telefona, ja napisao na dlan i dok sam došao kući, broja već nije bilo. I onda krene potraga za prijatelji(ca)ma na „Fejsbuku“ koji je poznaju. I nađem jednu, koju takođe nisam video još od 95-te. „Jesi li pronašao...? Sad je preziva....“ Tako sam je pronašao. Dan kad je potvrdila da me uzima za FB prijatelja je jedan od mojih najsrećnijih dana - ponovo sam je pronašao. Da, pomoću „Fejsbuka“ na kome vas taguju, bockaju, časte online votkama ako im dozvolite.

I na Fejsbuk dolazim zbog vas koje sam tamo sreo. Neke pukim slučajem. Uda se prijateljica iz mladosti, uda se školska drugarica, promeni prezima, pa ju je nemoguće naći. I onda priskoči u pomoć zajednička FB prijateljica i tako „s kamena na kamen“, došao sam do kontakta koji sam tražio godinama.

Istom idejom, počeo sam da tražim još neke drugove o kojima nisam čuo ništa još od kraja škole.

Nemate nekoga koga biste hteli ponovo da sretnete? Dobro, onda možda imate neku temu o kojoj biste razmenili iskustva. Nađite na „Fejsu“ grupu koja se bavi onim što vas zanima. Samo nemojte biti vulgarni, nasilni, bezobrazni, pa će vas ljudi slušati (čitati). Ja sam, na primer, našao grupu posvećenu Dubravki Ugrešić, pa o Miki Antiću, Dušku Radoviću. Za sada ih samo pratim. Fora je u tome da ono(g ili onu, ili one) što vas nervira(ju) možete da blokirate i ostanete samo na onim sadržajima i sa onim ljudima koji vas zanimaju.

Jedna tema za razmišljanje

Sve bi ovo bilo savršeno i sad bih samozadovoljno sebi govorio Vi da mi jedna prijateljica nije postavila pitanje: Šta će ti „Fejsbuk“ da bi se čuo sa bratom? Ako hoćeš sa nekim da se čuješ, za to ti ne treba „Fejs“. Ovo je tačno samo donekle. Jer, moja prijateljica o kojoj sam gore već pisao je iščezla, tragovi do nje su bili praktično zbrisani. Veza koju sam do nje našao je još „iščezlija“. Našao sam je po prezimenu koje pukim slučajem nije promenila.

Prvo pitanje je problem koji se tiče globalnih komunikacija uopšte; ne više „Fejsbuka“ nego recimo msn-a, pa i „Maj Spejsa“ (My space), koji je ostao „neočešan“ a niti je manji niti je manje popularan. Dakle, šta će mi Fejsbuk da bih kontaktirao brata. Šta će mi i msn da bih uradio isto to, pitam ja. Šta će mi e-mail da bih razgovarao sa bratom, šta će mi mobilni? Na njih takođe niko nema pritužbe.

Šta ako je brat daleko? Na kraju krajeva, ne mora ni da bude daleko, ali stvar je u lakšoj dostupnosti. Mogu ja bratu da pošaljem pismo, ali bi onda možda neko pitao: „A šta će ti pošta?“. Pa, da - mogu i poštanskom kočijom, samo još niko nije provalio da je taj posao unosan, pa nema firmi koje to rade. Šta da radimo ako su nam porodice rasejane u više zemalja? Možda želimo da vidimo kako nam neki rođaci danas izgledaju. Možda njihovo potomstvo nismo ni videli?

„Mlađi brat“

Ja ću jednim od najhumanijih izuma na svetu zauvek smati e-mail. Sećam se kad sam 2003-će objašnjavao mojoj majci kako samo na jedan klik pošaljemo bratu pismo u Švedsku, i čim ja kliknem ovde u Srbiji, njemu se to tamo pojavi u kompjuteru i da to sve zajedno sa potrošenom strujom, telefonom i dial-up internetom ne košta više od 5 dinara. Te zime je jednog dana u Švedskoj izmerena temperatura od -50°C. Pogledali smo se mi "s' ove strane grane", u maminoj ruci su bile pare. Nismo progovorili ni reč, a znao sam da treba da skoknem do internet kluba. Mail bratu da pitam kako je...

Kakve veze ima mail sa „Fejsom“? Ima, još kako! „Fejsbuk“ u sebi ima opciju slanja poruka (u formi mejlova), ali samo svojim korisnicima (sa „Fejsa“ na „Fejs“). Ovo je jako bitno jer nekoliko puta mi se desilo, a jednom je bilo skoro kobno, da mi je mail server poslati mail tertirao kao spam (junk). I moja izuzetno važna poruka nije stigla gde treba. „Fejsbuk“ je zatvoreni sistem što se mailova tiče, tako da sam sebe neće smatrati đubetom. „Fejsbuk“ bih zato nazvao mlađim bratom e-maila.

Par uputstava (Try This At Home)

Vi što imate Fejs naloge i nakupili ste aplikacije sa kojima ne znate šta ćete, pronađite opciju za uređivanje (drugim rečima izbacivanje ili dodavanje) aplikacija, pa vidite pored kojih stoji znak za izbacivanje. One koje Vam ostanu, to su aplikacije zbog kojih je Facebook i napravljen.

„Fejs“ vam ne može zameniti izlaske u grad, na reku, na piće u prirodu. Može samo da vam približi neke ljude, neke teme o kojima biste čitali ili voleli da nešto kažete. Pri tom, „Fejsbuk“ nije apsolutni pogled, već samo jedan od pogleda na svet. Lutajte i po drugim forumima na slične teme, pišite i sami...

Eto, samo sam probao da kažem zbog čega je „Fejsbuk“ koristan. I nije štetniji od „My Space“-am koga, kako rekoh, niko ne napada.