Šesnaest je godina otkako sam završio „najbolju školu na svetu“. Ni danas se rečnik profesora nije promenio. I danas đacima koji posle jednog odgovaranja „uprskaju stvar“ pa se posle izvuku sledećeg puta kažu: „Popravio si utisak“.

„Meni je to prvi put da čujem“ - rekla je mama desetak godina pošto sam završio gimnaziju. Pričao sam o tome da mi je gimnazija bila velika trauma. Ne zbog toga što je nisam voleo. Naprotiv. Danas kažem da volim što sam je završio, ali ne i sa kim sam je učio. Ima li bolje potvrde od činjenice da sam, uprkos pozivu, propustio da odem na deset godina mature. Bilo je to nešto što sam obećao sebi po izlasku sa maturske večeri.

Počelo je da tuče „iz mesta“.

„Dobar dan, ja sam N., a čućete da me zovu Š.“ - rekla je razredna.

Nisam primetio reakciju mojih roditelja kad sam rekao ko mi je razredna. Čuo sam umesto toga da je jedan od moje braće kod nje polagao, a mislim i zbog nje ponavljao razred, a da se to desilo ovako:

Ona ide sa svojom „sveščicom“ i pita svakog časa. Jedan red, levu stranu jednog reda, desenu stranu... Mogli ste da odgovarate skoro svakog časa, mada je i u tom haosu, što reče neko, bilo nekakvog reda. Pita ona brata jednom, on ne zna; pita ga drugi put, on ne zna; pred treći put mu kaže da se javi sam, da ga ona ne proziva i zapreti da će mu to biti poslenji. Nije shvatio ozbiljno, nije se javio sam, pa je „upućen u avgust“. Uzalud se posle sam javljao svaki čas – karta za avgust je već čekirana. U avgustu, ako sam dobro zapamtio priču, zaradio je pravo da ponovo uči istu godinu. I to nije sve -morao je da se ispiše iz gimnazije da bi završio srednju. Možda su mi bile samo „velike oči“, ko bi to sad znao.

Minus na minus...

„To meni ne može da se desi“ - misliio sam, samo dva minuta pre nego što sam prvi put.izmucao ili gotovo oćutao ispitivanje. Istoriju kao predmet ni onako nisam voleo, stomak mi se dodatno prevrtao od nje. I ono što sam znao nisam mogao da kažem. Blokada. Prvi minus, ne ništa različit od minusa mnogih mojih drugova koji se nisu snašli. Nemam pojma šta sam odgovarao – koja je lekcija bila. Meni su iz storije bile sve iste. Ma i šta ima ko da me smara istorijom, kad sam, brate, „programer“, kako se skraćeno zvao moj smer. N. zvana Š. nije mislila tako.

Drugi minus mi je donela dinastija Nemanjića. I ne samo minus nego i „predavanje“ da to nikako nisam smeo da ne znam, da je to moja istorija, a začin je bio rečenica od koje sam se sledio: „Ako sledeći put ne budeš znao, više te neću pitati. Sledeći čas sam da se javiš...“. Ono da sam neodgovoran, neozbiljan, neradan što sam tada čuo o sebi, ne želim ni da pominjem. Na sve probleme koje sam imao u susretu sa gimnazijom, samo mi je još trebalo da me neko tako izvređa. Gimnazija je na razne načine spolja negovala dobar (?) glas o sebi, a ovo je, valjda, bio jedan od „unutrašnjih“ načina – da vas profesori izrešetaju i izvređaju s„za vaše dobro“. Eto, dakle, dođoh brzo do pred vrata gimnazije, da ih zatvorim sa spoljašnje strane, kako je govorio kasnije moj profesor sociologije na fakultetu.

Čini mi se da ta tri dana do sledećeg časa ništa drugo nisam učio osim istorije i dinastije Nemanjića. Ko je od kada do kad vladao je bio minimum. NIje mi ni trebalo ništa više da znam. Izgleeda da je razredna stvarno mislila da sam sve ono što je rekla. A ja se samo nisam dobro snašao u gimnaziji. Nisam imao vremena da razmišljam o tome;

•  

  Veliki župan Stefan Nemanja ....

•  

  Stefan Prvovenčani... i braća...

...

Sve ja to naučio, ma i otpozadi verovatno (nisam imao vremena da proveravam); vreme vladavine, šta je koji uradio za Srbiju... I došao je taj čas.

Razredna ulazi, a ja dižem ruku: ona upisuje čas i „kulira“ (nismo tada baš koristili taj izraz, a i da jesmo ko zna da li bi ga ona koristila).

„Videla sam da si se javio, pitaću te na kraju časa“

U neko doba (što je valjda bilo pred kraj časa), došao sam na red:

„E, a sad da vidimo kako si naučio to što je trebalo, reče upadljivo žmureći na oba oka (pogrešna dioptrija ili visok pritisak, Bog će znati).

Krenem ja da „štekćem rafalno“ sve ono što sam naučio. Ona samo sluša. Milsim da mi nije postavila nijedno pitanje. Na kraju je samo rekla

„Sad si popravio utisak“.

Ne da mi nije palo na pamet više da dođem nespreman, nego sam onoliko koliko da bude pristojno (za trojku) znao svakog časa. Što je bitnije, nisam morao da spremam ispisnicu iz gimnazije.

Epilog

Ko je mogao da se bavi istraživanjem u tim danima!? Istraživač bi otkrio ono što smo svi videli poslednjeg časa:

Moja razredna je te godine odrađivala svoju poslednju radnu – bila je pred penzijom. Pošto je tako, govorila je, da je ne bismo pamtili po lošem, rešila je da onima koji imaju između 2 i 3 da trojke, ali, kaže, da se ovi sa trojkama koji su ih zaslužili ne bi ljutili, i njima mora da poveća na trojke, ... I tako lančano. U tom lancu, ja sam zaradio četvorku.

„E, a oni koji imaju petice, njima ne mogu da dam više“. Oni će se ljutiti, je l tako?

Ko zna, možda me i ne bi baš ostavila za avgust. Što da ode u penziju sa jednim manje-više nesnalažljivim prvačićem na duši. Posle gimnazije sam je video samo jednom pre nego što joj je nestalo godina za brojanje.

Blogerko, hvala za inspiraciju.

Ima jedan suvenir devedesetih koji nose skoro svi klinci koji dolaze kod mene na internet. Vole da prave ne baš ugodne viceve na račun drugih vera, nacija, opredeljenja u bilo kom smislu. Zato ih ljubazno zamolim da taj suvenir ostave kod svojih kuća, ili ako baš ne mogu, neka ih ostave pred vratima mog radnog mesta. Ako ništa drugo, nominalno ovde dolaze deca koja rastu daleko od svojih domova jer su njihovi roditelji bili različiti. Bilo je, dakle, bitno odakle su im pređašnjih predaka preci. Zato je prva stvar koju sam imao na umu pre nego što je bilo ko zakucao na vrata besplatnog interneta da neću da čujem bilo kakvo ispitivanje tipa: „A ti si...?“ (stavite bilo koju veru, naciju, opredeljenje bilo koje vrste). Neki poslušaju, neki ne. Onima koji bi hteli da su face i pokažu da za njih ne važe pravila koja su njima nelogična, pokažem put napolje. Za takvo ponašanje ne postoji druga šansa.

Dakle, a ti si...?

Primetim ja da se klinci pogletkuju, ćućore nešto među sobom, ali niko da mi kaže šta se dešava. Tako nekoliko dana, a onda se jedan među njima osmelio: „A što ti ne daš da se pričaju ti vicevi? Mora da si i ti...“ Aha - znači tu smo! Da li je Vlade Hrvat, Musliman, Jevrejin ili jednostavno izbeglica? Najpre sam odgovarao na pitanja jednim odgovorom: „O tome neću da razgovaram.“ Ućutali su za trenutak. Onda je krenuo drugi talas priča koje deca donesu sa ulice, iz svojih porodica, školskih odmora, nažalost i sa časova. Najbolje upali priča da možda ja imam ujaka Musimana, možda mi je baba Jevrejka ili ujak Hrvat. Možda imam Jevreje u familiji? E, onda „znaju“ da ustvari, na neki način vređaju mene. I stanu, bolje reći ne krenu.

Stvarno nije hir. Čuo sam jedan katastrofalan vic od devojčice petnaestak godina stare, buduće majke svakako. Vic o Romima. Sledila bi vam se krv da ga ispričam, ali ne želim iz principa. Nisam se mnogo ubeđivao sa njom. „Nadam se da se više nikada nećemo videti ovde!“, bio je eufemizam za „Nemoj da sam te slučajno još jendom video ovde.“ Video sam lica ostale dece koja su bila tu. Znao sam da su i oni razumeli. Šta da je bio neki Rom tu kad je to rekla? Pretpostavljam da ne bi ni delila isti krov sa njima. Pretpostavjam isto tako da bi se već tada desilo ono što sam gledao i „gasio“ nekoliko godina kasnije: došli dvojica Roma na internet, i to su bila prva dva Roma kod mene na internetu; ono što sam video kad su ustali bilo je sramno ne za decu koja su akteri, već za njihove roditelje: niko od dece nije hteo da sedne na stolice gde su sedeli Romi; nije bilo teško to primetiti, a onda sam rekao: „Šta fali ovim stolicama?“ Više nikome nije palo na pamet da ne sedne.

Možda

Na licima ne piše koje smo nacije. Ima ipak „filozofa“ koji „po faci umeju nepogrešivo da procene“ ko je koje nacije. Takvima ne dam da primenjuju svoju veštinu. Jer, ko zna možda baš neki mali Musliman sedi tu i gleda „jutjub“, možda se plaši da to kaže, a i za njega je internet isto kao i za sve druge dečake i devojčice.

Šta čovek prvo potraži kad mu objasnite šta je to Google, tj šta je pretraživač, čemu služi? Neki ukucaju svoje ime. Ako imate „Fejs“, velika verovatnoća je da će vam se otvoriti vaš profil na istom. Nekad davno, kad sam ja prvi put „zaguglao“, nisam imao Fejsbuk (a ne znam ni da li je bilo „Fejsbuka“). E tad sam ukucao svoje ime u preraživač i: bilo mi je imenjaka i prezimenjaka, ali skoro „listom“ na stranicama sa ekstenzijama „hr“. Mora dakle, zaista da nam na čelu piše odakle smo i da sam ja decu bez razloga „cimao“, jer, mnogo je „mojih“ u Hrvatskoj. Mogao sam ovu lekciju da naučim još u srednjoj. Tada sam za drugove i drugarice iz odeljenja bio „ustaša“ (pisalo mi na licu?). Razlog: nisam hteo da pristanem da se odreknem hrvatskih, bosanskih (...) grupa koje volim. I te grupe su, dakako, tada „bile ustaške“. Oni koje danas zanima zašto ne dozvoljavam to što ne dozvoljavam devedesetprve se nisu ni rodili, neki su imali dve-tri godine, a neki se možda i sećaju. Poslednji možda i pamte, ali svim prethodno nabrojanim trebalo je da se ispriča u kući. da im roditelji, ako i oni znaju, kažu da je čovek na prvom mestu čovek i da nas nacija ne čini ni klempavima ni atletama ni genijima ni zatucanima. Pretpostavljam da se tu negde kriju „postulati veštine prepoznavanja“ ko je koje nacije, a onda naravno sledi već „završena“ psiho-analiza. Predrasude su čudo, ali to čudo ne želim da se muva među decom koja dolaze na internet.

Pitam se šta bi ovi klinci mislili kada bi znali ovo za moje prezime na guglu. Ja svakako imam svoje poreklo, ali to naravno ne treba nikoga da zanima. To je za početak najbolja opcija. Jer i neki roditelji po tom pitanju razmišljaju na nivou deteta koji o svemu ovome ništa ne zna. Šta onda da očekujemo od dece?

„Politikin zabavnik“ može da se provuče kroz mnoge moje priče. Dugo ga već ne kupujem, možda zato što mogu da ga čitam na drugim mestima. Jedna stvar koju pamtim su nalepnice „Volim te" na valjda pedeset svetskih jezika. Gledajući sada sa distance,to mora da je bio poziv na zrno razuma kao alternativa onome što su donele devedesete. Uzalud je otišao i taj očajnički zov na razum. Šta se desilo u godinama koje su usledile - desilo se. Nažalost. Mi iz sedamdest i neke smo možda poslednja generacija koja se nauživala i naputovala a da toga može da se seti (nismo bili baš tako mali). Mislim naravno na putaovnja do Ohrida ili Makarske, ali bez pasoša. Na spavanje u kolima pored puta bez straha od budala raznih vrsta. Današnja deca to ne mogu.

Današnja deca su deca stresa. Ni krivim ni dužnima ubrizgali smo im u gene sve svoje stresove i pokidane nerve. I nije dosta. Deca rastu skoro bez roditelja. Moji roditelji su samnom provodili puno vremena, od njih sam učio skoro sve o životu; imali smo vemena da razgovaramo. Roditelji danas vremena nemaju. Zapravo, imaju ga isto onliko koliko imaju obezbedjenu egzistenciju za svoju porodicu. I deca se životu uče sa televizije.

Našao sam zaklon od poplave što repriznih što premijernih bilo domaćih bilo nedomaćih serija, pa makar ovim drugim i razumeo jezik. Mislim, ne pratim njihove radnje. Ako neko može neka mi kaže, kada ste poslednji put u nekom domaćem ostvarenju čuli reč hvala? Bilo je doduše na Eurosongu i to na dva jezika (čak!?). Na koliko jezika umete da kažete ovu jako lepu, kratku reč? A naša deca? Možda samo „grasijas“ (valjda se ovako čita?)

Ovo sam pisao razmišljajući o trojici dečaka koji dolaze na internet. Trojica Roma, jedan drugom su do uveta. Mogao bih da ih posmatram danima. Iako imaju osam, devet i deset godina, dvojica mlađih slušaju najstarijeg kao da im je otac. Jedino znam najstarijeg da prepoznam. Ostaloj dvojici mešam imena. Njih dvojica su u Čačku kod brata samo dok traje raspust. Inače su iz Vojodine. Tri brata daju mi odgovor na pitanje: može li se biti veseo i poslušan u isto vreme? Može, glasi odgovor. Kako? Pa, lepo – samo da ste lepo vaspitani. A oni su baš takvi.

Zuje po klubu, jedan počne da igra jednu igricu, pa onda hoće i druga dvojica. I dok ja svima namestim istu, ovaj prvi je već promenio (ko zna da li je uopšte i igrao ovu koju sada njegova braća igraju. Biologija postaje najbesmislenija nauka u tom trenutku, a i osnovni zakon fizike pada u vodu: ne samo što tada imam pet ruku, već sam na tri mesta u isto vreme.

Nikada pre nego što su oni došli prvi put na internet nisam čuo više puta reč hvala za kratko vreme. Uvek kada nešto traže pa dobiju kažu hvala. Nije moja majka zlobna, ona samo ima surovi smisao za humor (geni, šta ćete!). Ona, recimo kaže da sam ostario kad mi prija da mi neko kaže „hvala“. Neka bude, slažem se. Ipak, dobro se osećam kada vidim da nije baš sve otišlo u nepovrat.

(izašlo u jednom dahu zadržavanom nekoliko dana)

Ponekad me prevari MB sistem, a ponekad se potrudim da mu ne budem za petama, pa samom sebi zagorčam život. Ovog puta se desilo drugonavedeni slučaj: pisao sam post, a onda ga odjednom nema. Siguran sam da je smešten u draft folder, ali ga tamo ne vidim. Ko zna, možda sam zaista prevideo. To je onaj koji sam pisao inspirisan tekstom PreCednice. Videh Bekama u smb pantalonama, pa nisam odoleo. Obećavam blogerkama da neću daviti sa doživljajima jednog opasača, budući da nisam "služio narodu".

 Ne zovi me nikada

Pre nekoliko nedelja  dolazi jedan klinac šesnaestogodišnjak i kaže mi onako snuždeno da je dobio poziv za pregled pred regrutaciju. Šta da mu kažem a da ne pokažem moj stav prema svemu tome? Ne bih voleo da budem isprika za neki budalasti potez kome su muškarci tog uzrasta skloni kada se radi o vojsci. Odu, recimo, da podignu novac za put do kasarne, pa onda "zapale" na mesto za koje su sigurni da neće biti pronađeni. No, posle nekog vremena sami sebe pronađu, uglavnom sami sebe otprate do kasarne, pa tamo naprave sebi još veće probleme nego što je samo služenje vojske.

Ja nisam imao priliku da napravim takvu budalaštinu. Vojna komisija me bacila u "Recycle bin" ("Linux" to zove "Trash", to je valjda i razlog što tvorac Linux-a nije bogat - ne sugeriše da reciklirate svoje đubre). Ne mogu reći da mi je bilo milo što sam uninvited. Naprotiv. Iz danas ne znam kojih razloga hteo sam jako da služim "narodu u vojski". No, ljubazni oficiri koji su nas pregledali i koji imaju jako veliku želju da izađu u susret i u vojsku pošalju čak i one  koji to neće, rekli su mi da ne postoji nikakva šansa da se ja nađem u nekoj od kasarni. Nikad neću zaboraviti reči jednog od njih koji mi je rekao: "Budi ti koristan ovoj zemlji na drugi način - uči školu, studiraj, pa ćeš tako doprineti svojoj zemlji." Još nekoliko cimanja do Beograda da bi mi rekli isto kao i u Čačku. Eto, devedeset druge godine nije bilo civilnog služenja. Šta je - tu je.

Surovi susret sa onim što sam hteo po svaku cenu desio se u septembru devedeset četvrte godine. Pisma mog brata iz vojske bila su kao da je otišao sa prijateljima na more. Mi sa ove strane smo sa olakšanjem čitali njegova pisma. Ali... Imamo jednu prijateljicu koja je znala za kasarnu koja se renovira, za šatore koji su u vodi a istovremeno služe da bi vojnici spavali. Ukratko, znala je više od nas, samo nije baš znala da sačuva tajnu. Srećom, priča je procurela do mene, a ja sam držao jezik za zubima. Roditelji su bili spokojni.

Iz do sada poznatih slučajeva znam da ne postoji muškarac koji je služio volsku a koji na samo jedno "v" ne kreće gotovo monolog koji može da potraje od zore na temu vojske. E, tako sam i iz prve ruke saznao kako se živelo u jednoj kragujevačkoj kasarni te godine. Što sam više saznavao, sve mi je postajalo jasnije da nemam šta da tražim u smb zemlji.

Nisi čovek, kažu, "dok ne prođeš vojsku". Ja sam, tako, prema ovoj staroj narodnoj mudrosti student koji zbog nedovoljnog broja potpisa ne može da overi semestar.

 Upsides

Poslednji susret sa vojnim vlastima desio se u aprilu godine u kojoj sam napunio osamnaest. Beograd, Regrutno medicinski centar. Opet je bila fora da nam vojska plati kartu do Beograda, i dobili smo malo love da nešto klopamo. Mada nisam tada bio pušač, iskoristio sam jednu foru koju su mi mnogi pušači pričali da su radili: u školskim danima dobiju novac da kupe da jedu, a oni kupe cigarete. Ja nisam kupio cigarete, već su pare otišle za ploču "Innuendo" od Queena.