Stopirao sam hiljadu puta. Moj brat isto toliko, samo pomnoženo sa tri-četiri. Prešao je stopirajući skoro pola Srbije (one do pre neki dan). Kako i ne bi kad je bilo dovoljno samo da ispruži prst, izbroji do četrnaest i na petnaest kola staju. Kada je u avanture išao sa Majom, nije morao da zna brojanje dalje od sedam.

Sa teškim bremenom kužnog stopera stupio sam na subotičko tlo. Tokom putovanja na Palić preživeo sam sva četiri godišnja doba (snega, doduše, nije bilo, ali ionako su nam zime poslednjih godina jako siromašne snegom). Najhladnije je bilo u Čačku. Gledajući sa vremenske distance, sada mi je žao što nisam zmija, pa da ono što sam vremenom morao da skinem na putu do Palića, nisam mogao da bacim, već sam nosio u ruci. No, put do kuće u kojoj je trebalo da provedem letovanje je bio samo mrvica u odnosu na put čijim sam jednom delom jurio odbeglu torbu. To mi je ulilo onu dodatnu snagu da ću ipak stići do cilja.

Ma kakvo stopiranje, šta vam pada na pamet? Ako oko mog grada neće niko da mi stane, zašto bih gajio nadu unapred osuđenu na smrt ovde stotinama kilometara daleko. A sunce već prži. Stavio sam jaknu na glavu, da je ne bih izgubio. Glavu, ne jaknu. E, onda se desilo nešto što je samo moguće u bajkama, a Vojvodina je za mene inače zemlja iz bajke. Brojim ulice koje vode desno, jer je u jednu od njih trebalo skrenuti, kad se zaustavlja nešto belo i neobično (nisu prikaze, ne nudim dokaze). Iz kola proviruje žena i pita je l mi treba prevoz i kuda idem. Ej - u sred Vojodine, prvi put me vidi i staje. "Videla sam Vas da idete, pa mi bilo žao da se pržite na suncu". Najsloženija rečenica koju sam onako iznenađen mogao da kažem je "Hvala". Na rastanku mi je dala broj telefona, rekavši: "Ako Vam nešto bude trebalo, pozovite me." Hvala" je već bila upotrebljena reč, tako da na rastanku nisam bio nimalo originalan.

Jednog jutra kod moje gazdarice došla je jedna žena na kafu. Stare žene čavrljaju, šta ja tu ima da se mešam. Učtivo sam se javio i prošao svojim poslom. Kada je stara dama otišla kući, pita me gazdarica:"Je l nisi prepoznao ovu ženu? Ona te dovezla kod mene." Uhh! Bilo mi je baš krivo. Ko da objašnjava ženi kod koje treba da provedem sedam dana da ja ne pamtim likove, naročito ne one koje sam video manje od dvadeset pet puta. E, sad mi nemojte zameriti ako vam kažem da se ne sećam da li sam se ovoj dami javio na kraju boravka na Paliću, ili sam rekao gazdarici da joj zahvali u moje ime.

To je još jedna uspomena zauvek ostala u ukradenoj "Nokiji".

Moj(a) inspirator(ka) za ovaj tekst je Gospođica Prsotina .

Skoro da sam bio na kocertu JK-a, rekao sam. A bilo je to ovako:

Radio "B92" je bio medijski pokrovitelj koncerta Jamiriquai-ja (za prijatelje, 200-na-sat-govoreće i mryovoljno govoreće - JK). častiše oni besplatnim kartama za koncert (ne znam koliko karata). Karte, međutim, nista mogli dobiti na "pet najbržih slušalaca..." (pa se uvek ispostavi da su Beograđani najbrži). Nije bilo ni onoga da će karte dobiti oni koji dobro poznaju delo (i lik, zašto da ne?) JK-a. Besplatan ulazak na koncert zaslužiće onaj ko smisli najoriginalniji odgovor na pitanje:

"Zašto JK nosi kačket?

Ne volim takve akcije zato što, kako rekoh negde ranije, ne umem da stanem na loptu. Ako mi je baš stalo do nečega, krv počne da juri kroz glavu, a to ponekad potisne zdrav razum i ratio u drugi plan. Maštovitost se povlači u ilegalu, tako da ono u čemu je trbalo da učestvuje oseća jako njen nedostatak. Ali, sa JK-om to nije bio slučaj. Odgovor na pitanje je došao skoro neočekivano, jako brzo i nije zahtevao nikakvu doradu. Na 9292 poslao sam poruku:

"Rk Zato što su mu Indijanci ukrali šešir"

Iako sam mnogim poznanicima morao da objašnjavam, zašto je "svemirskom kauboju" (JK-u) bitan šešir, redakciji "B92" se svideo ovaj odgovor, pa sam dobio kartu za koncert. Mali iz unutrašnjosti trebalo je da podigne karte i ode na koncert, što je bilo malo neizvodljivo iz mnogih razloga. Iako sam bio tog dana na u Beogradu kod brata, karte nisam podigao jer se nikome nije preterano "štrapaciralo" od Bulevara do Novog Beograda, a ja sam u Beogradu umem samo da izađem iz autobusa na autobuskoj stanici. Koliko se sada sećam, nikome se nije ni išlo na koncert, a da idem sam - pa prilično mi je "truba".

Reč "nikome" se u tom trenutku ipak nije odnosila na jednu devojku. "Zašto da mi propadnu karte?", mislio sam i tada mi pade na pamet da ona bude "ja umesto mene" na koncertu. Ideja joj se dopala, a meni je bilo drago što je sve dobro završeno. Povela je drugaricu, i kaže da joj je bilo lepo. I meni je zbog toga takođe bilo lepo.

Danas mogu da kažem da kartu za koncert zaista nisam dao nikome. Devojka koja je bila "me instead of me" je vrlo brzo zatvorila sva svoja "vrata" za mene. Ima razlog, naravno. Meni danas nije bitno da li su razlozi subjektivni ili objektivni. Njen odlazak je bio onakav kako, valjda, odlaze uvređene žene letelo je perje i po "komšiluku". Ostavila je večni trag svoje mržnje. Nekoliko klikova i tu smo. Na ovu priču me uvek podseti JK ili bilo šta napisano o njemu.

Sada je već prilično vremena prošlo. Moja prva Vojvodina na četu. Novi Sad. Kao da smo se oduvek znali. Ja inače nisam od onih koji jure slike i brojeve telefona po četu. I ne počinjem razgovor da bih muvao sagovornice. Ako se atmosfera "namesti" sama od sebe, za to nisam odgovoran. Nisam ni od onih koji psuju na četu (valjda sam dosadio sa tim?) I to je pomoglo da se razgovor među nama produži i ponovi.

Za Novosađanke imam uvek isto pitanje (ne mora biti prvo, ali ga retko preskočim) - znaš li gde je Ulica "Džona Lenona"? To da je ulica "Blagoja Parovića" preimenovana u "Džona Lenona" čuo sam u vestima "B 92". Moje sagovornice su mi rekle da je to ime bilo kratkog daha, a da je preimenovanje pomalo “promašilo temu”, jer u tom delu Limana žive uglavnom oficiri (valja se oni ne računaju poklonicima pop-rok muzike?)

Razgovori sa Milicom su bili kao pesma. Sve što sam rekao da inače ne “lovim” po četovima od nje sam dobio. Mail, ICQ, Yahoo adresu, broj mobilnog. Sliku, naravno. Sa ćerkama koje liče na nju. Rekla je da ne voli nepristojne I da za njih ima rezervisanu opiju “ignore”. “Pa, ako - I treba im tako kad nisu u kući naučili lepom vaspitanju”. Bože, što sam ja vaspitan ( da li?).

Volim I ja da psujem, samo, u devedeset devet posto slučajeva biram pred kim I kako. Ima mekih I tvrdih psovki, a iz mojih usta možete čuti I jedne I druge – zavisi pred kim (od prilike, je li). A jedna prilika se namestila ovako:

Naslov je, ustvari, deo uzrečice mog brata (reči kojim maler tera moj brat zvani Ian Brown). Onu čuvenu "It happens" (kada hoćemo da kažemo: "Eto, dešava se!"), pesimisti, šereti, cinici I moj brat završavaju sa "ali uvek meni" ("but always to me"). Moj brat, za razliku od ostalih, ne misli ozbiljno. Doduše, on tu izreku korsti na jedan čudan način - "Shit happens, but always to me", I meni izgleda.

Elem, ukrali mi mobilni telefon. Onu Nokiju koja mi je spasla godišnji odmor na Paliću. Nije mi toliko za sam mobilni, mada jesam jedan od fetišista - volim predmete koji me sećaju na draga mesta i drage događaje. Problem je u tome gde mi je ukradena - na poslu među mojom decom. Da, reći ću ono što ste već i vi pomislili: verovatno je kod nekoga od dece.

Spadam u one koji bi GPRS morali da postave na sve živo što poseduju - od hemijske olovke do sata na ruci. Kod kuće “zujalicu” imam na bežičnom telefonu. Ostavim ga negde ja, ostave roditelji. I onda kad treba – a baš tad ga nekako najmanje ima - skočim do baze i jedan klik menja sve. No, ipak, šanse da se mobilni nalazi negde u klubu ravne su šansama da onaj Drug ponovo okupi onu zemlju i uvede kredite pod onakvim uslovima radničkoj klasi koja bi oduševljeno odlazila na more po petnaest danal, ne mareći što će tih petnaest dana otplaćivati šest meseci (zaboga, pa radna mesta su bila sigurna).

Kad izgubite nešto (ili nekoga, jer i prijatelje gubimo, zar ne?), padne vam na pamet šta ste sve izgubili. Pre recimo četiri godine kada sam dobio mobilni, nije ga sačekalo rezervisano mesto u mom životu – morao je da se izbori. Vremenom mi je postao neka vrsta istorije. Ne samo zbog brojeva telefona – poruke, kratke beleške, melodije kojima je trebalo da zvoni ili je već zvonio, rođendani dragih osoba Neke od brojeva nikada više neću moći da recikliram. Posebno one prikupljene sa četa. Mogu da se napravim kao da me ne zanima (šta će mi brojevi devojaka koje da bih čuo moram najpre da okrenem 99). No, lažem, naravno.

Ono što sigurno znam je da ću, kada budem ovladao postavljanjem kategorija na blog, jedna od njih nazvati “Priče iz Nokije”. Samo Bog zna koliko mi je puta mobilni sačuvao nervni sistem od pucanja, koliko koraka uštedeo.