Ljude sam pojmio kao atmosferu, kao okolinu u kojoj se nalazim i u kojoj mi je lepo, kao nešto što je zaslužno za moje uživanje. Zato će možda biti materijalnih i nematerijalnih neistina u onome što se moglo čulima osetiti. Takozvano „slobodno sudijsko uverenje“.
Što se mene tiče, Nova godina je prošla čim sam došao iz Beograda, a to će reći šestog januara. Odavno se nisam tako lepo proveo. Nije mi provod da se „ubijem ko majka“, mada sam naučio da se provedem dobro i u takvom društvu, ako baš moram. Ovog puta nisam morao. Štaviše, kad smo kod pića, u novogodišnjoj noći nisam popio ni kap alkohola: ni u užem (rakija i njena „braća i sestre iz zemlje i inostranstva“) ni u širem smislu (pivo, za koje ćete po potrebi čuti da jeste, odnosno nije alkohol; za mene jeste - ja se napijem). Otkako sam počeo na prvi pogled svojeglavo da odbijam alkohol, često bivam akterom jedne scene, koja mi se desila već na beogradskoj autobuskoj stanici: konobara (ili onih koji se tako osećaju) koji se podsmevaju manje ili više otvoreno, kada kažem da bih da pijem nešto negazirano i bez alkohola. Ne, ne uzbuđujem se. Naprotiv - baš me zabavlja.
* * * * *
Kao još malo pa duplo punoletan, ove godine sam prvi put Novu godinu čekao na ulici - na beogradskim ulicama, da budem precizniji. One u centru što se ukrštaju, pa jedna od njih „Knez Mihajlova“, a druga... e, pa mnogo tražite; I Željko Joksimović pevao, i to je ječalo, odzvanjalo, pa se činilo da peva na dva mesta u isto vreme. Nisam ga slušao više nego što je sam ulazio u uši. I nije povod za lep provod bio Željko. Društvo je bilo povod. Mada sam ih skoro sve video prvi put u životu, nije bilo šanse da bude loše. Stari ljudi bi rekli: da ih slušam pa da ozdravim. Uz prijatelje se može i ćutati a da to bude opuštajuće.
Beograd je za doček, pretpostavljam, uvek isti. Ovakav kao što je bio ove godine. Hiljade ljudi na ulici, skoro matematički podeljeni po pola u dva smera i moja opsesija utapanja u more još malo pa potpuno nepoznatih ljudi. Proleće 31-vog u decembru. Skoro kao kod Džonija. Znam filmofile koji bi mogli da uporede tu gužvu sa nekim čuvenim masovnim scenama. Ja filmove ne gledam; pao mi je na pamet spot za Queen-ovu „Under pressore“ i „reka ljudi“ u tom spotu. Filmofil na koga sam mislio malopre zna da kaže da su i u tom spotu kadrovi iz nekog filma, Nova godina na ulici. Ovakvu bih je čekao svakih petnaest dana. Vatromet koji bih u poređenju sa onima koje sam do sada gledao, trebalo da pišem „velikim V“.
„Drugo poluvreme“ je „odigrano“ na „zatvorenom terenu“, što će reći - u privatnom stanu. Nas, ako se dobro sećam devetoro, je ušlo na žurku u zabuni domaćina da će nas koji dolazimo biti (samo?) dvoje. U stanu je bilo toliko njih da se nas devetoro nismo ni primećivali. Ovo je možda subjektivni osećaj, no u prenošenju subjektivnih impresija, autor je uvek u pravu. Za netačan podatak piskarala imaju ispriku kojoj se nikada ne protivreči - umetnička sloboda. NIje, dakle, moralo biti nas devet, nije moralo tih „devet“ biti „mrva“, ali „pisac“ je tako video, (tako zamislio?).
Gužve mi odavno već nisu nepoznate. Sa gužvom, manjom ili većom, srećem se svakodnevno na poslu. U ovoj na dočeku sam mogao bezrezervno da uživam, jer nju ne moram da kontrolišem, za razliku od one na poslu. Oscilovanje između dve sobe sa različitom ponudom: jedna za ljubitelje one muzike koju jednim imenom zovem trance da (se) ne bih zamarao detaljima, i druga gde je bilo i malo čvršćeg zvuka, Nije bilo nezaniimljivo ni u jednoj, tako da sam u pravom smislu te reči „oscilovao“ između ove dve sobe.
Puno ljudi puno nepoznatih faca - pa, zar nije to definicija pojma „utopiti se“? Istina, može se pronaći poneka „hrid“ u vidu poznatog. Ma tu su svi oni negde, ako mi zatreba(ju). E ali ono što je isključivo moja specijalnost (nisam stigao da patentiram) je da od poznatih pravim nepoznate ljude - da se ne sećam ranijih poznanstava. Ne prepoznajem ljude koje dugo ne srećem. To mi, recimo, ni posao nije pomogao da naučim. I tamo dolazilo puno dece, ali nekima nisam mogao da zapamtim imena vrlo dugo. „Ja sam jedan, a vas je 'milion' - razumite me“. I klinci razumeju. Srećna okolnost na dočeku je verovatno bila što su ljudi došli (da budu) veseli. Da sam regularnom danima nekome rekao da ga ne pamtim, Bog zna šta bi me sačekalo.
Vreme nije bilo relevantno, na sat nisam pogledao nijednom, a verujem niko od nas. Sitni jutarnji sati su dolazili neprimećeno. Jedan od njih me već zatekao u krevetu. „Zar je već...?“ - mislio sam. Napolju se svitalo.
rekoh ti a se moras baviti pisanjem "za stalno" ;)