I konačno, u utorak se ovogodišnje leto za mene završava. Palić je već iza mene. Ali nije izašao iz mene. Tu je negde. U jednoj razglednici sam napisao “Palić je život, ostalo je zezanje”. Nisam ja izmislio tu rečenicu, ali je zaista greh ne uportebiti je u ovakvoj prilici.
Nešto od onoga što sam rekao da ću da uradim nisam uradio. Recimo, nisam ostavio mobilni telefon kod kuće. Ovo će se kasnije ispostaviti kao ključni detalj mog fantastičnog provoda. Nisam ni apsloutno apstinirao od interneta. Gazdarica ima adsl, pa mi je dozvolila da koristim računar. Nisam hteo čitava četiri dana, a onda sam samo svratio da vidim šta mi radite vi blogeri.
Kako je počela, moja misija Palić mogla je da se razbije u milion jedva vidljivih komada još na samom početku.
Autobus lokalnog (čačanskog) zvaničnog autoprevoznika mi je najpre ulepšao život kada sam mogao da kupim povratnu kartu (tek toliko da ne mislim koliko će mi novca ostati i da li će ga biti dovoljno za povratak). A onda se deslilo nešto neobjašnjivo. Na stanici u Novom Sadu vozač reče da imamo dvadeset minuta fore da se protegnemo od sedenja. U principu ne izlazim na autobuske pauze jer su sve kratke, a i ako izađem stojim strogo pored ili u blizini vrata. Dvadeset minuta je dovoljno i za kratku šetnju. Tumarah malo po stanici i na vreme dođoh do autobusa – koga nije bilo. Otišao, kažu, pre deset minuta. I onda potera. Od dve torbe koliko sam nosio, jedna je uvek bila samnom, a jedna u “bunkeru”. E, ova što je bila u bunkeru trčala je ispred mene u Suboticu. Kako sam joj bio staralac, bez mene bi se vratila u Čačak. Sa sobom bi odnela skoro sve što mi je bilo potrebno za letovanje. Tako bih svoju povratnu kartu mogao da iskoristim istog dana.
Tada na scenu stupa “do Tokija” 1100 (lokalni naziv za Nokiju), pa sam Niškim prevoznikom stigao tik ispred autobusa sa svojim torbom, iako je Nišlija krenuo deset minuta kasnije. Naravno, osoblje autobuske stanice mog lokalnog prevoznika bilo je krajnje uslužno i bez njihove pomoći, možda bih ovaj tekst pisao sedam dana ranije i u drugačijem tonu. Mobilnim telefonom sam se dogovorio sa svojim žurnim matičnim prevoznikom da me sačeka ako dođe ranije u Suboticu. Srećan kraj nesrećnog nesporazuma.
Dok mi se ova zavrzlama dešavala nisam imao vremena da razmišljam, ali mi je posle palo na pamet: problem sa torbom je verovatno Božja naplata greha prema “partizanovici”, koja je rekla da će me se odreći ako ne svratim u Vrbas kad budem išao na letovanje. Tanja, ne brini – Bog sve vidi!
Na Palić sam poneo svesku jer sam slutio da će mi biti neverovatno lepo i da neke stvari ne bih smeo da propustim da zapišem. Prva tri dana pisao sam skoro bez prestanka. Ne krijem da sam opčinjen Vojvodinom. Ljudi žive nekako drugačije, mirno, znaju šta je zajednički interes i oko toga nema rasprave. Cela Vojvodina liči mi na mravinjak – svi rade na korist zajednici.
Na Paliću sam radio šta sam hteo, budući da sam išao sam. Ipak, u nekim ternucima bilo je teško biti na Paliću bez one koju volim. To sam najbolje osetio jedne večeri tokom šetnje obalom jednog od dva velika kupališta. Jezero je mirisalo kao i pre nekoliko godina Ohridsko. I uspomene su pokuljale iz sećanja pred oči. No, uspomene se najlakše uspavaju pivom. Postupio.
Jedna od najčešćih filmski sentenci bila mi je “Sloboda, čoveče!”, koju je izgovorio Dragan Maksimović u filmu “Mi nismo anđeli”. Problemi su se gubili u ravnici bez ozbiljne namere da me proganjaju dok sam na odmoru. Istina, to sam video na povratku, samo su se sakrili iza planina u Srbiji i sačekali me ponovo u zasedi.
Naravno, ispunio sam želju svog blog prijatelja i odmorucnuo sam i za njega jedan dan. Odlučio sam da mu poklonim onaj dan kada smo pravili roštilj. Kako da izaberem drugi dan, kad čovek u svojim postovima često piše o jelima koja sprema. A nema tog stvorenja koje voli da sprema jela a ne voli da ih jede. Brate Mungose, veče roštilja je bilo za tebe. Moje učešće u večeri roštilja bilo je pored degustativnog i neka vrsta redara. U istoj vili u kojoj sam bio i ja, letovala je jedna tročlana porodica – roditelji sa osmogodišnjim sinom. Da se ne vrzma oko roštilja dok je ovaj u fazi rađanja (pečenja), zabavljao sam dečaka. Mali je pravi naučnik, a sa njima je pravi raj komuinicirati. Čisto koliko da se postidimo pred iskrenošću, pameću i neiskvatrenošću tih malih bića i zapitamo se koliko je svega toga ostalo u nama (jer i mi smo nekada bili deca). Ta mala stvorenja me uvek resetuju. Mali me potpuno fascinirao kada je rekao da čita (moram da citiram); “Ma, neki 'Zabavnik'”. “Nije to neki Zabavnik, to je najbolji list na svetu” - rekao sam. Tu smo se vrlo brzo složili. Pričao mi je šta najviše voli da čita u “Zabavniku”, a ja njemu kakav je “Zabavnik” bio kada sam ja imao osam godina, koliko on ima sada.
Mi koji smo delili kuću, iako smo se praktično tek nekoliko dana, funkcuionisali smo kao da se znamo sto godina. Izađete uveče na terasu i raspredete priču. Uz pivce, svakako. Gazdarica je bila inicijator okupljanja i to je jedan od glavnih razloga što je boravak na Plaiću bio jednom rečju lekovit.
Nisam se izležavao na Plaiću – trčao sam i šetao. Palić i Subotica puni su “medenih srca”, a povod da se povede razgovor sa onom koja mi se sviđa može se lako naći (ili izmisliti, zašto da ne?). Vidite je kako sluša svog italijanskog prijatelja, napravite se da ne znate gde je Zoološki vrt, pitate je na engleskom, i eto razgovora. Dalje je stvar onoga što nosite u sebi.
Pošto sam iz jednog života “na štopericu” došao na Palić, nisam hteo da mi se letovanje pretvori takođe u štopericu. To je bio razlog zbog koga se nisam ponašao kako se na letovanjima klasično ponaša. I bilo mi je fantastično. Čak sam probao da usporim vreme. Smislio sam par trikova na tu temu. Neki su upalili.
Verovatno bih se malo više sunčao da nisam izgoreo. Najveće uživanje mi je bilo sedenje u nekom od lokala i beskrajno dugo ispijanje kafe. Konobari su bili saveznici – donesu piće, uzmu novac i više me ne uznemiravaju. A ja sedim, pijuckam kafu i posmatram svet oko sebe.
Bože, baš volim Vojvodinu!
Nešto od onoga što sam rekao da ću da uradim nisam uradio. Recimo, nisam ostavio mobilni telefon kod kuće. Ovo će se kasnije ispostaviti kao ključni detalj mog fantastičnog provoda. Nisam ni apsloutno apstinirao od interneta. Gazdarica ima adsl, pa mi je dozvolila da koristim računar. Nisam hteo čitava četiri dana, a onda sam samo svratio da vidim šta mi radite vi blogeri.
Kako je počela, moja misija Palić mogla je da se razbije u milion jedva vidljivih komada još na samom početku.
Autobus lokalnog (čačanskog) zvaničnog autoprevoznika mi je najpre ulepšao život kada sam mogao da kupim povratnu kartu (tek toliko da ne mislim koliko će mi novca ostati i da li će ga biti dovoljno za povratak). A onda se deslilo nešto neobjašnjivo. Na stanici u Novom Sadu vozač reče da imamo dvadeset minuta fore da se protegnemo od sedenja. U principu ne izlazim na autobuske pauze jer su sve kratke, a i ako izađem stojim strogo pored ili u blizini vrata. Dvadeset minuta je dovoljno i za kratku šetnju. Tumarah malo po stanici i na vreme dođoh do autobusa – koga nije bilo. Otišao, kažu, pre deset minuta. I onda potera. Od dve torbe koliko sam nosio, jedna je uvek bila samnom, a jedna u “bunkeru”. E, ova što je bila u bunkeru trčala je ispred mene u Suboticu. Kako sam joj bio staralac, bez mene bi se vratila u Čačak. Sa sobom bi odnela skoro sve što mi je bilo potrebno za letovanje. Tako bih svoju povratnu kartu mogao da iskoristim istog dana.
Tada na scenu stupa “do Tokija” 1100 (lokalni naziv za Nokiju), pa sam Niškim prevoznikom stigao tik ispred autobusa sa svojim torbom, iako je Nišlija krenuo deset minuta kasnije. Naravno, osoblje autobuske stanice mog lokalnog prevoznika bilo je krajnje uslužno i bez njihove pomoći, možda bih ovaj tekst pisao sedam dana ranije i u drugačijem tonu. Mobilnim telefonom sam se dogovorio sa svojim žurnim matičnim prevoznikom da me sačeka ako dođe ranije u Suboticu. Srećan kraj nesrećnog nesporazuma.
Dok mi se ova zavrzlama dešavala nisam imao vremena da razmišljam, ali mi je posle palo na pamet: problem sa torbom je verovatno Božja naplata greha prema “partizanovici”, koja je rekla da će me se odreći ako ne svratim u Vrbas kad budem išao na letovanje. Tanja, ne brini – Bog sve vidi!
Na Palić sam poneo svesku jer sam slutio da će mi biti neverovatno lepo i da neke stvari ne bih smeo da propustim da zapišem. Prva tri dana pisao sam skoro bez prestanka. Ne krijem da sam opčinjen Vojvodinom. Ljudi žive nekako drugačije, mirno, znaju šta je zajednički interes i oko toga nema rasprave. Cela Vojvodina liči mi na mravinjak – svi rade na korist zajednici.
Na Paliću sam radio šta sam hteo, budući da sam išao sam. Ipak, u nekim ternucima bilo je teško biti na Paliću bez one koju volim. To sam najbolje osetio jedne večeri tokom šetnje obalom jednog od dva velika kupališta. Jezero je mirisalo kao i pre nekoliko godina Ohridsko. I uspomene su pokuljale iz sećanja pred oči. No, uspomene se najlakše uspavaju pivom. Postupio.
Jedna od najčešćih filmski sentenci bila mi je “Sloboda, čoveče!”, koju je izgovorio Dragan Maksimović u filmu “Mi nismo anđeli”. Problemi su se gubili u ravnici bez ozbiljne namere da me proganjaju dok sam na odmoru. Istina, to sam video na povratku, samo su se sakrili iza planina u Srbiji i sačekali me ponovo u zasedi.
Naravno, ispunio sam želju svog blog prijatelja i odmorucnuo sam i za njega jedan dan. Odlučio sam da mu poklonim onaj dan kada smo pravili roštilj. Kako da izaberem drugi dan, kad čovek u svojim postovima često piše o jelima koja sprema. A nema tog stvorenja koje voli da sprema jela a ne voli da ih jede. Brate Mungose, veče roštilja je bilo za tebe. Moje učešće u večeri roštilja bilo je pored degustativnog i neka vrsta redara. U istoj vili u kojoj sam bio i ja, letovala je jedna tročlana porodica – roditelji sa osmogodišnjim sinom. Da se ne vrzma oko roštilja dok je ovaj u fazi rađanja (pečenja), zabavljao sam dečaka. Mali je pravi naučnik, a sa njima je pravi raj komuinicirati. Čisto koliko da se postidimo pred iskrenošću, pameću i neiskvatrenošću tih malih bića i zapitamo se koliko je svega toga ostalo u nama (jer i mi smo nekada bili deca). Ta mala stvorenja me uvek resetuju. Mali me potpuno fascinirao kada je rekao da čita (moram da citiram); “Ma, neki 'Zabavnik'”. “Nije to neki Zabavnik, to je najbolji list na svetu” - rekao sam. Tu smo se vrlo brzo složili. Pričao mi je šta najviše voli da čita u “Zabavniku”, a ja njemu kakav je “Zabavnik” bio kada sam ja imao osam godina, koliko on ima sada.
Mi koji smo delili kuću, iako smo se praktično tek nekoliko dana, funkcuionisali smo kao da se znamo sto godina. Izađete uveče na terasu i raspredete priču. Uz pivce, svakako. Gazdarica je bila inicijator okupljanja i to je jedan od glavnih razloga što je boravak na Plaiću bio jednom rečju lekovit.
Nisam se izležavao na Plaiću – trčao sam i šetao. Palić i Subotica puni su “medenih srca”, a povod da se povede razgovor sa onom koja mi se sviđa može se lako naći (ili izmisliti, zašto da ne?). Vidite je kako sluša svog italijanskog prijatelja, napravite se da ne znate gde je Zoološki vrt, pitate je na engleskom, i eto razgovora. Dalje je stvar onoga što nosite u sebi.
Pošto sam iz jednog života “na štopericu” došao na Palić, nisam hteo da mi se letovanje pretvori takođe u štopericu. To je bio razlog zbog koga se nisam ponašao kako se na letovanjima klasično ponaša. I bilo mi je fantastično. Čak sam probao da usporim vreme. Smislio sam par trikova na tu temu. Neki su upalili.
Verovatno bih se malo više sunčao da nisam izgoreo. Najveće uživanje mi je bilo sedenje u nekom od lokala i beskrajno dugo ispijanje kafe. Konobari su bili saveznici – donesu piće, uzmu novac i više me ne uznemiravaju. A ja sedim, pijuckam kafu i posmatram svet oko sebe.
Bože, baš volim Vojvodinu!
Ako budes delio svoj recept za usporenje vremena, javi mi. Poslacu ti razglednicu iz jednog usporenog trenutka. Cela rec. "Postupio."