Šesnaest je godina otkako sam završio „najbolju školu na svetu“. Ni danas se rečnik profesora nije promenio. I danas đacima koji posle jednog odgovaranja „uprskaju stvar“ pa se posle izvuku sledećeg puta kažu: „Popravio si utisak“.

„Meni je to prvi put da čujem“ - rekla je mama desetak godina pošto sam završio gimnaziju. Pričao sam o tome da mi je gimnazija bila velika trauma. Ne zbog toga što je nisam voleo. Naprotiv. Danas kažem da volim što sam je završio, ali ne i sa kim sam je učio. Ima li bolje potvrde od činjenice da sam, uprkos pozivu, propustio da odem na deset godina mature. Bilo je to nešto što sam obećao sebi po izlasku sa maturske večeri.

Počelo je da tuče „iz mesta“.

„Dobar dan, ja sam N., a čućete da me zovu Š.“ - rekla je razredna.

Nisam primetio reakciju mojih roditelja kad sam rekao ko mi je razredna. Čuo sam umesto toga da je jedan od moje braće kod nje polagao, a mislim i zbog nje ponavljao razred, a da se to desilo ovako:

Ona ide sa svojom „sveščicom“ i pita svakog časa. Jedan red, levu stranu jednog reda, desenu stranu... Mogli ste da odgovarate skoro svakog časa, mada je i u tom haosu, što reče neko, bilo nekakvog reda. Pita ona brata jednom, on ne zna; pita ga drugi put, on ne zna; pred treći put mu kaže da se javi sam, da ga ona ne proziva i zapreti da će mu to biti poslenji. Nije shvatio ozbiljno, nije se javio sam, pa je „upućen u avgust“. Uzalud se posle sam javljao svaki čas – karta za avgust je već čekirana. U avgustu, ako sam dobro zapamtio priču, zaradio je pravo da ponovo uči istu godinu. I to nije sve -morao je da se ispiše iz gimnazije da bi završio srednju. Možda su mi bile samo „velike oči“, ko bi to sad znao.

Minus na minus...

„To meni ne može da se desi“ - misliio sam, samo dva minuta pre nego što sam prvi put.izmucao ili gotovo oćutao ispitivanje. Istoriju kao predmet ni onako nisam voleo, stomak mi se dodatno prevrtao od nje. I ono što sam znao nisam mogao da kažem. Blokada. Prvi minus, ne ništa različit od minusa mnogih mojih drugova koji se nisu snašli. Nemam pojma šta sam odgovarao – koja je lekcija bila. Meni su iz storije bile sve iste. Ma i šta ima ko da me smara istorijom, kad sam, brate, „programer“, kako se skraćeno zvao moj smer. N. zvana Š. nije mislila tako.

Drugi minus mi je donela dinastija Nemanjića. I ne samo minus nego i „predavanje“ da to nikako nisam smeo da ne znam, da je to moja istorija, a začin je bio rečenica od koje sam se sledio: „Ako sledeći put ne budeš znao, više te neću pitati. Sledeći čas sam da se javiš...“. Ono da sam neodgovoran, neozbiljan, neradan što sam tada čuo o sebi, ne želim ni da pominjem. Na sve probleme koje sam imao u susretu sa gimnazijom, samo mi je još trebalo da me neko tako izvređa. Gimnazija je na razne načine spolja negovala dobar (?) glas o sebi, a ovo je, valjda, bio jedan od „unutrašnjih“ načina – da vas profesori izrešetaju i izvređaju s„za vaše dobro“. Eto, dakle, dođoh brzo do pred vrata gimnazije, da ih zatvorim sa spoljašnje strane, kako je govorio kasnije moj profesor sociologije na fakultetu.

Čini mi se da ta tri dana do sledećeg časa ništa drugo nisam učio osim istorije i dinastije Nemanjića. Ko je od kada do kad vladao je bio minimum. NIje mi ni trebalo ništa više da znam. Izgleeda da je razredna stvarno mislila da sam sve ono što je rekla. A ja se samo nisam dobro snašao u gimnaziji. Nisam imao vremena da razmišljam o tome;

•  

  Veliki župan Stefan Nemanja ....

•  

  Stefan Prvovenčani... i braća...

...

Sve ja to naučio, ma i otpozadi verovatno (nisam imao vremena da proveravam); vreme vladavine, šta je koji uradio za Srbiju... I došao je taj čas.

Razredna ulazi, a ja dižem ruku: ona upisuje čas i „kulira“ (nismo tada baš koristili taj izraz, a i da jesmo ko zna da li bi ga ona koristila).

„Videla sam da si se javio, pitaću te na kraju časa“

U neko doba (što je valjda bilo pred kraj časa), došao sam na red:

„E, a sad da vidimo kako si naučio to što je trebalo, reče upadljivo žmureći na oba oka (pogrešna dioptrija ili visok pritisak, Bog će znati).

Krenem ja da „štekćem rafalno“ sve ono što sam naučio. Ona samo sluša. Milsim da mi nije postavila nijedno pitanje. Na kraju je samo rekla

„Sad si popravio utisak“.

Ne da mi nije palo na pamet više da dođem nespreman, nego sam onoliko koliko da bude pristojno (za trojku) znao svakog časa. Što je bitnije, nisam morao da spremam ispisnicu iz gimnazije.

Epilog

Ko je mogao da se bavi istraživanjem u tim danima!? Istraživač bi otkrio ono što smo svi videli poslednjeg časa:

Moja razredna je te godine odrađivala svoju poslednju radnu – bila je pred penzijom. Pošto je tako, govorila je, da je ne bismo pamtili po lošem, rešila je da onima koji imaju između 2 i 3 da trojke, ali, kaže, da se ovi sa trojkama koji su ih zaslužili ne bi ljutili, i njima mora da poveća na trojke, ... I tako lančano. U tom lancu, ja sam zaradio četvorku.

„E, a oni koji imaju petice, njima ne mogu da dam više“. Oni će se ljutiti, je l tako?

Ko zna, možda me i ne bi baš ostavila za avgust. Što da ode u penziju sa jednim manje-više nesnalažljivim prvačićem na duši. Posle gimnazije sam je video samo jednom pre nego što joj je nestalo godina za brojanje.

Blogerko, hvala za inspiraciju.